Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

479

пут ванбрачво дете примљено у иородицу и род у најстарпје време опо се користпло свпма правнма рода као и законито днте. Нашп зборнпци непосредно тврде да је сва огранпчења односно незаконпте деце увела црква п црквени закон, Црквепп закон, велп зборипк Венедогије (Воок II, Сћар. XVI, 2) установљава, да нпкакп спн не може добити очинског наслеђа, осим најстаријег спна рођеног од законите жене; закон Ховеља, обрнуто пресуђује очииско паслеђе млађем сину као и старпјем се и вели, да погрешка очева или његов пезаконпт рад пе може узети у обзпр на штату спна, кад овај наслеђује оца. Ма да је гледпште цркве и пмало угпдаја на одредбе других велских зборника о незакоаптој децп т ), ипак све одредбе ових зб. рника не одбијају безусловно незакоипту децу од очпнског наслеђа, а тако псто и прн конкуреицпјп са законитом децом. По кад кад и незаконита деца наслеђују, а нарочпто ако законпта деца по телесној неснособности не могу примити очпног наслеђа. У зборнику Дпмегије одређује се: „ако сопственик земље има једног наследника без телесних недостатака, а .лруги с телесним недостацима, као ннр. глух, слеп, илп ако је сакат, то опда наслеђује пмање онај син без телесних недостатака, па био он закоиит или незаконит, јер сакат не може потпуно вршитп дужпост, потребну краљу, у суду и војсци". (ОнпеИап Сос1е, В. 11, Сћар. XXIII, 9). Потпуно одбијање незаконнте деце од иаслеђа уређено је за време енглеске владе. Из овога што до сада рекосмо, види се да прпиадање деце оцу није зависило од рођења у браку или ваи брака. У суштипи, нз свију горе иаведених одредаба ирског и велског права истиче се једно гледиште, а то је да су деца у главноме нринадала матери и неком роду н да је веза између оца и дсце зависила од воље матере, која је радила у договору са својим родом. Разлнка између патернптета закоппте и незаконите деце састојп се само у томе, што за прнзиање деце жечи, у ') Бјтеиап Со(1е, Воок II, Сћар. XXII, 8. Ако сопствепик лемље има једног законито 1 ' или незаконитог сина, то ааконити наслеђује у свелу а незаконити остаје без дела. Чак ако је и законит и незаконит син добивен од једне жене, означена одредба остаје у снази : »Три рода синова не насдеђују са својом браћом од истог оца и матере ; прво и нрво, син зачет ван дома пре венчања, а 110 то.ме незаконит, и нослс тота, ако мајку таквог сина, узме за жену њен љубавиик (отац сина) као закониту жену, то син који се добије носле у законитом браку није дужан да дели наслеђе са сивом рођеним ире венчања,; и друго, ако клерик узме себп за жену као дар од страпе рода и добије с њом сина, а после, стунајући у свештенички чин, и као свешгеник добије с том истом женом сина, то син, који је пре рођен, није дужан да дели земљу са другим сином, пошто је овај последњп син добивев нротивпо декрету (т. ј. противно канонском нраву)* 01!П"(;1ап Сос1е, В. II Сћар. VIII, 27 б^уепИап СоЈе, Воок И, Сћар. XXXI, 4. ИРЈСВЕТНИ ГДАСПИК 1893.

законитом браку, да су деца њеног мужа, није бнла иотребна заклетва, а у свим другим случајевима В1ада једно дравило. Не треба да заборавимо да деца рођена ван законнтог брака свагда су могла бпти одузета од оца, простом изјавом мајчино.м да то нису његова деца, већ да их је родпла с другим мужем (мушким). По ирском праву сам љубавнпк удате жене, разуме се по аеном пристанку, могао је тражити од мужа своје љубазиице децу, коју је сматрао за своју. Истина и ово не треба иепуститп нз вида, да се у споменицима могу наћи трагови борбе између ових гледишта, г. ј. између гледишта да деца у главноме припадају магери и гледпшта где је веза очева с децом много важнија од везе деце с матером. Ово се објашњује тиме, што време, за које су постале разматране правне норме, бпло је прелазно време. У живот и права келтиског народа ушли су нови елементи: неки се сами створише током даљег развитка народног жпвота, а неки унесеви заједно с хришћанством. Старо-келтиски принципи оставили су трага и на одређењу положаја деце, која услед чега било нису била приписана очевом роду, и којпма услед ма чега ни мајка ни људи нису могли ноказаги оца. У патријархалних друштава лица, која не припадају извесном оцу, нису имали породвце ') а, пе имајући породице, они се нису користилн свима правима слободнога човека. У келтнском праву налазимо са свим други поредак сгвари. Ов,ле сва деца, чији се патернитет ма услед чега није могао установити, припадали су матери и њеном роду. А да је то било тако, то не можемо сумњати, јер одредбе велских споменика то јаспо тврде. Јер по велском праву роду и стању матере прибројава се: 1) сваки син од кога се законитим путем одрекао његов отац (Уепес1. Сос1е, В. II. XXXI, 8. 15); исто тако и спп слободне Кимерјанке и тако названог аШж1а (т. ј. туђинца, којп се доселио у Велс и којп је ио велском праву полу-слободан човек), у случају да га се отац одрекне, добпвао је право слободног прпродног Кимра; 2) син који је рођен с прпстанком рода од иеудате жепске 2 ), таком оцу род његове матгре није могао порицати право па део; само децч коју роди неудата женска без пристанка њепог рода, род је могао да им пориче право на део земље; 3) син девојке, коју је силовао непозаатп Ј ) У патријархалном друштву лице, које ни.је прииадало оцу, није могло имати породице за то, што се цривад лежност породице одређује само порекдол од мушке породице. 2 ) Келтиски родови су ио нек,ад дозвољавала женској да живи с кчме не стунајући у брак, за такап живот родови или старешине родова, како се чини, узимади су извесну таксу (Ац. и оС 1ге1апс1 Уо1. IV, р. 63—65). С1