Просветни гласник

488

МОНИЗАМ КА.0 ВЕЗА ИЗМЕЂУ РЕЛИГИЈГЕ И НАУКЕ

Тисуће животиња и биљака морају пропасти | свакога дана на сваком месту земљипе површпне, да бп еа тај начин одабране индивпдуе могде живети и свој живот уживати. Ну и живот овог малог броја иримерака, који су подобни за живот, вечита је борба против опасности сваке врсте. Тисуће веселпх клица узалуд пропадају сзакога минута. Бесна борба користољубља код рода човечјег само је слаба слика непрекидие п свирепе борбе, која је обузела - цео живи свет. Нико вшне не верује данас, бар од образованих мпслилаца, лепој иесми о божјој доброти и мудрости у природи", коју смо још као деца пре 50 година с побожпошћу слушали! Оиа је уништена нашим дубљим познавањем узајамних односа међу организмима, унапређевом екологијом и социологијом, науком о паразитима и патодогијом. Све ове жалосне и непроменљиве чињенице — нраве „мрачне стране нрироде" — разумљиве су за религијозно мишљење помоћу амфитеизма, оне се јављају као „дела ђавола", који се бори против „божјег" савршеног и наравственог светског уређења и нарушава га. За монотеизам, који познаје само једнога бога, само једно савршено вајвпше биће, оне остају неразумљиве. Ако се при том непрестано говори о „наравственом светском уређењу", то значи затворпти очи пред непобитним чињеницама светске историје и природопиеа. На основу тога тешко да можемо појмити, како велика већина тако званих „образованих" сматра с једне стране и данас веровање у персо. налног бога као главно начело религије, док међу 1им с друге стране одбацује веровање у персоналног ђавола као средњевековиу празноверицу. Ову недоследност „образованих хришћана" у толико је теже разумети и још је више треба кудити, што обе те догме у равној мери чине битни део сваке праве хришћанске вероисповести. Као што је познато, у новом завету игра иерсонални ђаво врло важну улогу, као „сатана, искушатељ, наводилац, господар пакла и мрака" и т. д., међу тим га не налазимо у описима старог завета. Сам наш велики реформатор Мартин Лутер, који је пскоренио многе застареле догме, није се могао ослободити веровања у реалну егзистепцију ђавола, треба се само сетити историске мрље од мастила у Вартбургу! Осим тога на тисућама слика и других таких представа наше хришћанске уметности, сатана је нредстављен тако исто с телом, као и персонална добра божанства, које ум човечји, ИЈ .а већ осамнајест векова, узалуд покушава да састави у једну „троједну личност."

Дубоки утисак, који чине нарочито на душу дегињу те мплијун пута репродуковане конкретне представе, обично се подцењује према његовом огромном утицају. То је без сумње у многоме узрок, што се такви бесмислени мити нод маском „религијозних истина", а против разума непрестано одржавају. Слободоумни хришћански теолози покушавали су од сваке руке да удале „персоналног ђавола" из хришћанске религије и да на место њега поставе персониФиковану идеју лажи, „злога духа". Ну с истим правом морамо и место персоналног бога ставити персониФиковану идеју истине „доброга духа". Против оваког представљања немамо ништа да приметимо, напротив, ми у њему видимо један важан мост, који везује чудотворну религијозну поезију с расветљеном природном науком. Наша „монистичка идеја о богу", која се не противи данашњем природном знању, види „дух божји у свима стварима". Она никако више не може да види у богу неко иерсонално биће, то ће рећи другим речма индивидуу, која заузима ограничен простор, или баш индивидуу у облику човечјем. Напротив „бог" је свуда. Као што је још Ћордано Бруно казао: „дух се налази у свима стварима и нема тела тако малог, које не би имадо у ееби један део божје супстанце, која га оживотворава". На тај начин сваки је „атом" оживотворен, а тако и „васеденски етар"; према томе може се бог такође определити и као бесконачна сума свпју природних сила, као сума свију атомских сила и етарских треперења. На то се псто у главноме своди и када поштовапи г. иредговорник деФинише бога као „највиши светски закон", који он представља као „дејство оаштега иростора" (^Уп-кеп Дев аПдетешеп Каитеб). Није нам стадо до имена код овог највишег редигијозног принцппа, већ до јединства главне представе, до једннства између бога и света, између духа и природе. Напротив „хомотеизам", антропоморфнапредстаза бога, и понижава овај најузвишенијн космички појам до „гасовитог кичмепака". Међу разноврсним иантеистичким спстемама, које су монистичку нредставу о богу још одавно мање више усавршиле, без сумње је најсавршенија система Саинозина. Гете се, као што је познато, овој системи јако дивио и одобравао ју. Од других знаменитих људи, који су своје природне религије развиди у овом пантеистичком смисду, поменућемо овде још само два највећа песника и људска познаваоца: