Просветни гласник

62*

НАУКА II НАСТАВА

489

Шекспира и Л.есинга; два највећа немачка владаоца: Фрндрнха II. ХохенштауФена и Фридриха II. Хохенцодерна; два највећа природњака: Л.апласа и Дарвина. Доводећи у везу своју пантеистичку вероисноиест и с исповедањем ових знаменитих слободних ђенија, још ћено само нагласити, да је, услед огромног напретка прнродних наука у последње три деценије, ова вероисповест добила једап емпирички доказ, о коме се пређе није ни слутило. Атеизам, који се још и данас пребацује нашем пантеизму, а тако исто и његовој основи, монизму, не одјекује сада више у озбиљно образованим круговима. Оно до душе још у почетку ове године могао је данашњп царско-немачки канцелар поставити чудан избор у нруском посланичком дому: „Или хришћанско или атепстичко веровање". То је било приликом одбране оног злогласног народно-школског закона, којим се ишло на то, да се школско образовање с везаним рукама преда папској хијерархпји. Разлика, која постоји између овог накарађеног изданка хришћанске религије и првобитног чистога хришћанства, одговара разлици, која постоји између средњевековног веровања и данашњег образованог редигијозног мишљења. Разуме се, ко обожава старе дроњке и лутке од воска, или види право хришћанско веровање у бесмисленој свирци п ружичним венцима: ко верује у чуднотворне реликвије, или откупљује своје грехове опроштајницама и Петровим новчи ћима, томе ми радо остављамо да верује „јединоспасајему веру". Према овим Фетишким робовима ми ћемо драге воље бити „атеисте". Овоме прекору због атеизма и неверја сличан је дрјги један, који се често чује: да наш монизам уништава иоезију и не задовољава човечје душевне потребе; нарочито би естетичка — нема сумње најважнија област, како у теориској философији , тако п у практичном животу — била оштећена овом монистичком природном философијом . Још је Давид Фридрих Штраус, један од најоштроумнијих естетичара и најуваженијпх књижевника, одбио тај прекор и доказао управо обрнуто, да неговање поезије п лепога има много већу улогу у нашој „новој верп". Није ми потребно доказивати вама, поштована господо, као природњацима и пријатељима природног изучазања, како свако дубље чродирање ума нашег у тајне ирнродне загрева нашу дув1у, нашој Фантасији даје нову храну, а иогледе наше на лепоту нроширује. Да би се уверили у каквој тесној вези стоје код човека све ове области најилеменитије душевне фуикције, како је пеиосредно везано сазнање истине с љубављу

према доброме и с поштовањем према лепоме, довољно ће бити помевути само једно једино име, име највећег немачког ђенпја, Волфганга Гете-а. Што је до сада естетички значај наше монистичке религије, а тако и њена етичка важност, врло мало продро у свест образованпх људи, томе је у главноме узрок наша недовољна школска настава. Истина се у последњим деценијама врло много говорило и писало о школској реФорми и васпитању, али је стварни напредак још врло мали. И овде влада физички зазон ленивости, и овде а нарочито у немачким школама — средњевековна схоластика ноказује велику издржљивост тако, да рапионалпа школска реФорма мора тешком муком стопу по стопу земљишта за се освајати. Благостање и невоља будућих нараштаја имаће да иресуди и на овоме важноме пољу, дали је било боље пређе, док монистичко знање природе не беше нризнато за неопходно потребну основу, или обрнуто, када је то учињено Када школа двадесетога столећа процвати на овом чврстом темељу, тада ће се одраслој младежи открити не само знамените истине светскога развића, већ и неисцрпна блага леиота, које свет свуда у себи скрпва, Дивили се ми велелеиности внсоке планине, или чаробном морском свету; гледали дурбином велику чаробност звезданог неба, или мпкроскопом посматрали још већа чуда бесконачно малог живота — свуда намбожанствена природа отвара неисцрпнн извор естетичке насладе. Човечанство је већим делом корачало дотле са свим слепо и тупо кроз овај дивотни и чаробни земаљски свет, болешљива и неприродна теологија омрзнула је човечанству овај свет, називајући га „бедпнм". Сад треба отворити очи духу човечјем, који тако моћно напред корача; сад му вреди показати, да истинито сазнање природе стално храни не само његов узвишени ум, већ да потпуно задовољава његову лакому душу. Монистичко исаитивање ирироде као сазнање истпнитога, монистичка етика као хранитељка доброга, монистичка естетика као нега лепога — то сутри најважније области нашег монизма ; њиховим хармонијским и узајамним усавршавањем добивамо ону праву срећиу везу између религије и науке, коју на жалост данас још многи не виде. Истина, доброта и леиота, то су та три велика божанства, којима се ми клањамо; у њиховом природном сједињењу и узајамној допуни добивамо чисти појам о богу. Овом „троједном божјем идеалу", овом природном монистичком тринитету будући, двадесети, век подизаће своје храмове!