Просветни гласник

490

Пре десет година био сам на 300-годишњој универзитетској прослави у Вирдбургу, где сам про 40 година и сам уапочео своје медецинске студије и продужио их кроз шест семестара. Тадашњн ректор, изврсни хемичар Јоханес Ђислиценус , држао је красну беседу у цркви универзитетској. Он заврши своје жеље речма: „То нека да Бог, дух доброте и истине". Ја додајем још: „и дух депоте". У то име и ја искрено честитам вашем прпродњачком друштву Остерданда. Нека би испитивање природних тајни и у овом сев.-источном кутунаше Тиринђије цветадо и напредовало: и нека би вапш зреди пдодови сазпања овде у Адтенбургу тодико исто допринеди духовној кудтури и унапређењу праве редигије, кодпко су у томе доприпеди пдодови, које је пре 370 година обедоданио ведики реФорматор Мартин Лутер у сев.-западном крају Тиринђије у Вартбургу код Ајзенаха! У средини између Вартбурга и Адтенбурга дежи кдаспчна варош муза, Вајмар, а бдизу њега наш земаљскн унпверзитет Јена. Ја то сматрам као добар предзнак, што је баш у овоме тренутку ретка свечаност доведа у Вајмар пресветде заштитнике јенског университета, заштитнике сдободног испитнвања п слободиог учења 1 ). У надп да ће они п у будуће бити наши заштитници, завршујем своју монистичку вероисповест речима: Ђ Нека би то дао Бог, дух доброте, леаоте и истине Минхен. С нешачког Мих. Ј. Ђорђевић, сврш. фил.

ХИПНОТИЗАМ И СУГЕСТИЈА. Нре неколико дана чинио је КраФТ-Ебинг, проФесор бечког университета, у психијатричком друштву научне експерименте поводом интересних питања о хипнотизму и сугестији. Он је на првом месту рекао: „Ми предузимамо ексиерименте, који имају највећег психодошког интереса, и то: да ди је могућно, да се извесне личности по вољи могу да ставе у произвољне одсеке њиховог живога — рад, који мора на чуђење побудити. Иди је ово, што ћете одмах видети, највећа комедија. или је пак један корак у бесвесни живот. У последњем случају доказало би се овим експериментима, да се ништа. ') Истога дана славио је Велики Херцег са својом супругом у Вајмару своју сребрну свадбу. Примедба. На ову философ . расправиду иаашла је врло повољва оцена од чувеног Сагпеп-а у бечкој „Жеие Ггеје Ргевве® од 18.(30.) марта ове год. Преводилад.

не губи нз памћења, што је се само некад доживедо". Лице, са којим су чињени експеримеити, стављено је у нспхолошки изузетан подожај, изазван хипнотичном сугестијом. Госпођица, која се ставила на расположење за експериментовање, има тридесет и три године и средњег је образовања. 1888 г. неки гроФ, у чијој се кући находи госпођица, сдучајно је открио њену наклоност за хипнотичке експерименТе и за то је чинио често с њом иокушаје. ПроФесор КраФТ-Ебинг намести госпођицу на диван и махне десном руком преко њених очију. Она је у тренутку хипнотисана и седи укочено са затвореним очима. — Спавате ли, госпођице? — Не спавам! — А за што не спавате? — Јер иначе не бих могда говорити. — Ја ћу вам заповедити, шта морате да будете — ја то хоћу и вп ћете то бити. Кад будем избројао три и ваше очи додирнуо, онда ћете се пробудити. За овим је свој медиум додиром руке довео опет у нормадно стање и питао је, да ли се сећа разгопора. — Не, гдаспо је њен одговор. — Колико вам је година, госпођице? на један пут запита КраФТ-Ебинг. — Тридесет и три године. — Не, теби је седам година, рече проФесор са нагдаском; услед неповерљивог смешења госпођичиног проФесор понављаше свегласније: „Јест, теби је збиља седам година", гдедајући је укочено у очи. Иод утицајем овог погледа и строгпм тоном издате заповестп у један мах измени се израз и понашање госпођпчино. Она се поче понашати као седмогодишње дете. На питања је одговарада несташно као дете. Са радосним смешењем она похита проФесору, кад јој показа лопту, са којом је се носде играла пљескајући рукама. — Погле лепе лутке! рече проФесор, — Ах, алаје депа! узвикпу госпођица, која је постала дете и изгледаше пресрећна због покдона, који у рукама љуљаше, намешташе и т. д. Опа се пентраше на диван и стодицу, намешташе столице једну на другу, играше се са лутком и поједе неколико колача. — Јеси ли била у Бечу? — Јест, била сам смајком! На послетку је и писала као дете од седам година. На један пут викну проФесор: „Тебп је петнаест годива!" Медиум на то гледвше укочено