Просветни гласник

537

Л А В Р И Е Р. У првом делу нашег рада, ми смо већ исказалп мишљење како је Дабриер као мислилац нпжи од Паскала и ЛарошФукоа. И ако је он имао претензиЈе да „разорп све препоне које слабе с почетка а гасе на послетку, у људској дупш, познавање Бога", као што он сам каже, он ипак није створио моралну философију , која неизбежно води познању Бога. Да створи такву ФплосоФију, требало му је имати философску дубину и јачину религиозних осећаја које је Паскал имао; међутпм, баш те особине апсолутно су оскудевале Лабриеру. .1абриер, као што смо видели, има врло мало фплософских мислн: у моралу, оне се своде на један лак и доста иовршан песпмпзам; у чпстој философији , оне су толнко исто његове колико и целог његовог времена. Тако у последњој глави својих Карактера, која, у место да буде вајјача од свију осталих, само је најслабија, он развија, на начин до душе врло ормгиналан, спирптуалистичне идеје Декартове. Као фплософ . Л.абриер нпје имао оригпналности ни дубпне, и ако је имао мало иедантну жељу да поправља људе и да пм каже „истине које могу поучити". Дадеко од тога да буде дубок фијософ , Лабриер је ванредан сликар. Он је живео у свету и сликао га је дивно. Оетављајући на страну изучавање великих људских страсти, он је уочпо смешне погрешке људске, њихове комичне наклоности л њихове детињасте лудорије. Он је дивно насликао гест, став, Физиономију и све што је карактеристпчно у спољашњости нашег живота. Тај посао у исто доба и био је најзгоднији за њега: као површни посматрач, он се интересовао за сптне карактеристичне детаље, којп нехотице одају карактер човечји. Сви они таленти које је он имао, на овом су се послу највише развилп. Да бисмо видеди снагу овнх талената, треба само да ирегледамо шпроку галерију портрета, којнма је он обесмртио своју књигу. То је шарени мозаик од сјајних и оригиналеих боја. Има великих портрета чувенпх личности његова времена и има живих слика људи свих времена. У првима, Лабриер се старао више да хвали или куди него да слика; У другима, он је развио сву јачину својпх талената, да би их начинио обрасцима њихове врсте Такви су: портрет расејанога Меналка, који је узор сликања; портрет ученога Хермагора, који, и ако не зна ратове Фландриске и ходандске, зна ппак врдо добро да је Артаксеркс Дугоруки добио ово име не што је имао дуге руке, него што је Једпа његова рука бида дужа од друге; портрет Демо-

Фида, који свуда види несрећу, и Базидида, који свуда види срећу; портрети ведикаша и оних који •граже њпхово пријатељство (Мопс, Селз, Менип и др.). Међутим, књига Карактера, која показује артистичке особине Лабрперове, показује нам и његову осегљиву душу. Док ЉрошФуко, и ако нма бедно мишљење о људнма, остаје хладан и не показује никакве срџбе према овима, Л.абриер вг.м показује, у својим рефдексијама као у својим портретима, праведан гњев против друштва, које обасипа привидегијама оне који имају врдо мадо лпчне засдуге, и јаку жељу да постпгне у друштву ранг према својим тадентима. Ади, кад на ово гледамо, ми немамо права да пребацујемо завист Лабрнеру. Такав какав је, њега је створило друштво 17. века. Књижевничка сдава за којом је Лабриер с правом жудео, зависила је погдавито од двора. Двор је био, у оно време, по лепом пзразу Прево-Парадола „седиште свега достојанства, извор свих мидости , средиште свих задовољстава". Није се могдо доћи до књижевничке сдаве нре но што се добије од стране двора високо одобравање опажених засдуга и највиши дипдом прпзнате способности. Ако је Љбриер п говорио са толико презирања и бода о вишим стадежима друштва онога доба, није говорио зато што је био толико низак да завиди људима бољим од себе и да их мрзи, него зато што је био толико несрећан да удари на силне препоне, тражећи поштовања својим тадентима, и што је био сувише осетљива срца да пе осети неправде које је видео. Еао писац, Дабриер је унео једну новину у језик. Пре њега огроман утицај латинскога увео је у Француски језик периодичну реченицу која је потпуну мисао исказивала и која је у једиој целпнп изражавала и гдавну и споредне мисди. ,1абриер први заменп перподичну реченицу кратком, н, тражећи згоднији начин да изрази своје даке мисди п своја деликатна опажања, он је створио језик кратак и јасан, прост ц природан. Он је радио на свом стилу, неуморно, упорно и савесно ; зато његова дела чпне част Француској књпжевности. В 0 В Н А Р Г. Морадна Философија Вовнарга не показује тако дубока мпсдиоца, као што Је био Паскад или ЛарошФуко. Она нам пружа много финих посматрања о природи људској, али не пружа систему морала, која одаје смело проницавање до дна човечије душе, као штоје учинио Паскад, и не дајезбирку умних и вештпх анализа срца човечјег, које је са88 *