Просветни гласник

538

брао ЛарошФуко. Оно што је најоригиналније у Рефлексијама Вовнарга, јесте упорна одбрана људске душе. Писци пре Вовнарга бацили су човека у немилост, Вовнарг је требало да га брани. Кад је себи узео за циљ да тражи добре стране људске душе и да их брани од оних који их објашвавају пороцима и себичним мотивима, Вовнарг нам изгдеда мање дубок мпслидац него трезвен критичар. Он је дао нове погледе моралној философији , али ти погледи не дугују свој постанак творачкој снази његових талената, него интелигентној критици нређашњих мишљења. Он је војевао против идеја које је утврдио моћни ауторитет великих претходника његових. Због тога оп постаје полемист и одаје убедљиву речитост и искрено уверење. Он се чак не устручава назватп глупим оне књиге о моралу, које су претходиле његовој, и одрицати искреност њиховпм писцима. Он је крнтички дух, али млад и полемпчан. Вовнарг се није задовољио само реФлексијама о моралној нрироди, он је дао и слике људских страсти. У овом послу он се угледао на .1абрпера, али није могао достићи његову умешност. Л.абриер слика Фпзиономију, гест и спољни облик људских страсти, он даје сав потребан рељеФ портрету и ствара верну слику природе. Портрети Вовнарга имају мање рељеФа, мање живота и не дају нам слике људи какви су. Међутим, јасно се виде његова лична осећања, емоције које је сам претрпео, нарочито се то види у портрету Клазомена. Вовнарг није био тако велики артист као Лабриер. Мање философ од Паскала и мање артист од Лабриера, Вовнарг је ипак велики дух. Он је имао у својој двадесет иетој години „праву философију и нраву речптост", које су задивиле Волтера. Он се одао моралним студијама са одушевљењем млада човека. Оно што је највише ценио, била је наука о моралу. Он није налазпо задовољства у егзактним наукама и чудио се што их већнна научника претпоставља наукама моралннм. Он је ценио више ннтелигенцнју Сократову него ученост Б§лову. Он је сматрао моралну фплософију као „једини циљ својих радња и предмет целог свог живота". Њој је посветио сву јачину свог ума и сву ревност своје душе. Он је можда највпше од свих моралиста волео моралну ФидосоФију. Али несрећа која га је притисла, није му допустила доћи до оне славе, коју су му обећавали његови талевти и његово одушевљење. Млад и ватрен, он је бпо освојен младалачким амбицијама, али и спречен да их задовољи. Као што је сам себе насликао у дивном

портрету Клазомена,„несрећа га Је опколила још од детињства" и задржала неколико иута од његових студија. Он није могао доћм до среће коју је заслужио, али је „трпео зло које нпје заслужио." Он је с правои тражио књижевничку славу коју никад није могао уживати, Несрећа га је пратила целог живота. „Кад је уморена судбина престала да га гони, указала се смрт његовим очима." Највећа несрећа у његову животу јесте то што му је име осгајало ненознато, а он се непреетано старао да га нрослави. Он је тражпо славу и с правом се жадио на судбу, која му је није дада. Он је умр'о врдо млад и оставио нама да размишљамо кавву је грдну штету учинила његова рана смрт морадној фидософији . По оном што је написао, он нам даје бедну сдику племените амбидаје, која проиада у овом јадном животу. Као писац, он није нижи од својих нретходника. Проучавајући ведике писце 17. века, Вовнарг је стекао сву прецизност и снагу израза, којима су ови расподагали. Његов стид показује чистоћу и отменост као и оригинадност и индивпдуалитет. Ади што му је највише стекдо репутацију ваљана писца, то је ностојана примена оне његове максиме, коју нпкад није из вида губио : јасноЛа краси мисли дубоке. Веоград, Августа 1893. Павле Поповић,

ШКОЛЕ И ШКОЛОВАЊЕ зд време прбог устднкг (1204.-1813.) од м. ву1(ицевица I. Шкода и шкодовања било је још за време старе српске државе, јер се не може никако претпоставити да се могла развпти онолика и онаква дитература за време средње-вековне српске државе, а да није бпло шкода. Да је било школа н да су се деца шкодовала о томе нема сумње, То нам вајјасније сведочи развијеност српске старе књижевностн, а поред тога даје нам доста материјала и сама народна традиција. Као најјачи писмени докуменат о учењу и шкодовању за време старе српске државе тврдп нам то што на двору српски влададаца бејаше писара и других писмених људи, исто тако п код појединих српских ведикаша; то се вцди из онпх хрпсовуља, повеља, листпна и писама појединих срнских владара, на којима стоје заппсана имена секретара и писара; јер за писање повеља, хрисовуља, писама, било приватних бидо