Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

539

подитичких, било је нарочитих људи спремних за тај посао. Оваки спремни људи, које назвасмо горе секретари плп писари, звали су се у старо доба логотети илп дијаци. Ови дијацп пли логотети училп су се писму и књизи у прво време у манастиру, или па дому каког велпког властелина, или на двору, а најобичније у мавастпру по примрру, а доцније и по наредби, св. Саве. У то време било је потребно доста школованпх људи цркви и држави Манастири су понајвпше, али како се менн чини не и јединствени, расадници писмености и школовања. Црква је највпше текла себи ппсмених људи по манастирима, где су им духовници предавали и обучавали их. Ну и у приватним кућама, нпр. поповским, сам је попа обучавао свога сина писмености, јер ни по закону Краља Милутина, а и за време Душана, није могао попов син бити свештеник, ако није био писмен. За попуњавање државвих чиновника и слугу, који су се јако намножили за време Душана, изгледа да се највише узимало из реда мале властеле 1 ). И народна традиција, а нарочито народне песме врло често спомињу школоване људе па чак и начин како су се школовали. Тако у II. Вуковој књизи 2 ) налазимо на неколико места ђаче самоуче. Тако у несми „Цар Константин и Цче самоуче" вела се како је цар Конст. затворио ђаче у ћелију и запалио је; кад ујутру: Од ћелије ништа до пепела На сред њега самоуче ђаче У руку му књиге салтијери. Ова реч салтијери поред речи самоуче ђаче много значи. И ако данас немамо података из оног времена, али имамо од Вука концем XVIII и почетком XIX века, где се вели да су Часловац, и Псалтир биле једине књиге, које су чптали почетници или они који су нолагали основ своме школовању. Ко чита Псалтир, тај је већ завршио Часловац, а реч салтијери не значи ништа друго него Псалтир. Да нису само манастири били расаднпци писмености већ и друга места, као цркве по варошима, или мора да је било места поред цркава, по варошима, где су се деца племића учила књизи, за то не могу да наведем ни једног писменог документа ; али то нам тврди народна традиција. Тако имамо У народној песми „Урош и Мрњавчевићи" на оном месту, где Протопон Недељко шаље краљеве чауше: „Но идите у Прилипа града „До дворова Краљевића Марка; Ј ) Економ. стање Срб. у XIV в. од А. Николића 9. '*) јер шу сад имам при руш,

„А до Марка до мојега ђака, „Код мене је књигу научио, „Код цара је Марко писар био 0 школовању у старо доба као да потврђује и оно што вели г. Н. Ђ. Вукићевић, да је уз Душанов законик био додан п превод Јустинијановог закона о школама 1 ), али ја тај Јустинијанов закон о школама нпсам имао и не знам какав је нити шта има у њему. За време Турака још је дуго п дуго бнло склониште српској школп манастир, али ја немислим ппак да је то било једино место. Пошто се цео српски живот за време робовања био концентровао у задрузи, то је и задруга поред осталога била н школа за задругу а и за околину, а особито у зимње време, истина то је можда било ређе али ипак је било Ну Турци су јако гонили и учитеље и свештенике тако да мало, но мало писменост и школа дођоше до врло рђавог стања. Истина за време Турака није било потребно онолико писмених људи, као за време српске државе, јер с нестајањем државе нестало је и потребе за државне писаре н друге, већ је остала само потреба за цркву. Живљи покрет за школом и школовањем опажао се у осамнаестом веку услед аустријских напада на турску царевину. Од тада се школовање мало више крете у напред, а нарочито се јаче поче ширити ван манастира и са световним учитељима. Тако у селима већ почиње да се јавља школа, али то јављање школа по селима зависило је много од матерпјалног стања појединаца. Г- Милићевић вели: „Школа се у се-лу јављала обично код којих имућнијих сељака; имајући деце за школу, нађе и доведе каква учитеља. Учптељу се да снестиште у каквој кући и договоре се, да му се плаћа од ђака, пошто се погоде у новцу или у храни (Вук. Речник, 841.). А где је тај учитељ, поред учења ђака, још и певницу држао у црквп, ту се њему за пдату брпнуло све село, а не само они којима учи децу«*). Ови први учптељи нису били само учитељи, него су се занимали још и по којим занатом". Поред овога да наведемо овде још и оно што Вук пише о шкодовању пре године 1804. и што најбоље карактерише школовање пред устанак. Вук вели: „У данашњој Србији од прије до године 1804. ни у сто села ннје било свуда ни једне школе, него (који су мисдпли бити) попови и калуђери учили су по манастирима код кадуђера ') Први извештај о јавпом учитељско-приправничком : аводу српском у Сомбору 1862|3. Сомбор, стр. 16, а и г. М. Ђ. Мидићевић то помиње у својој књизи »Шкоде у Србији* стр. '2. 2 ) М. Ђ. М- Општине у Србији. Годишњица, II, 189.