Просветни гласник

540

ШЕОЛЕ И ШЕОДОВАН.Е

или по селима код попова. Код свакога намастира било је по неколпко ђака, па којц су мањи онн су чувалн козе, овце, јариће, свиње, садили и плелп лук, ишли уз плуг, куппли сијено, шљиве и т. д., а већи су ишли с калуђерима по иисанпЈи ; а за тим пошто бп сви у јутру донијели дрва, и ио том већи напојили калуђерске коње, а мањи почистили собе, скупили би се у какву собу (која се у Троноши звала џагара) те би им какав калуђер илп ђакон показивао да уче читати, или би сваки учио код свога духовника. Многи љети забораве што зими науче, а тако су по гдекоји учили по 4 по 5 годипа, па још нпсу знали читати. Попови су обично имали по једнога или два ђака, који су такођер чували стоку, радили све послове домаће и носили водпцу по селима. Ако ли би где у нахији била (или постала) школа, онда људи из околнијех села воде дјецу мађистору и плате му на месец, те пх он учи. У школи су дјеца морала сједпти и учити од јутра до мрака (само што отиду те ручају); а кад уче и чате, морала су сва у глас тако викати (чатећи свако своје) да се у школп нпшта нпје могло разабрати. У школи се учило по мало и писати, колпко је учитељ знао, а остале су све науке биле као и по мапастирима. Како по манастирима и код попова, тако и ио школама дјеца су почињала учити пз рукописа (јер буквара није било), нпр. учптељ напише дјетету што ће данас учити, на кад оно паучи, а ои му напише друго и т. д. Кад који ђак тако пз рукописа изучи бекавицу, онда узме (славенскл) часловац, кад изучи и пречита неколпко пута часловац, онда узме асалтир, а који изучп и прсчита неколико пута псалтир, онај је већ научио сну књигу; онда је могао бити, ако је хтио, поп, калуђер, мађистор, прота, архимандрит, ако је имао доста поваца, и вдадика. Као год што је учптељ по својој вољи школу отварао, тако ју је и затварао, кад му је била воља; па је ишао на друго мјесто, или се примао какога са свијем другога посла"'). Овако беше школовање у Србпји до 1804 год. Па и ово овако школовање било је трн у оку турским насплницима, и ово им је изгледало много и опасно, те су почетком овога века, поред зпатнијих људи у политичком погледу гледали да смакну и оне који знадоше и нешто мало књиге. Тако кад се Дахије спремаху за сечу кнезова, онп ту убројаше и попове и учптеље. Али оно писмених људп што мзмаче испред мача турскога у крвавој драмп пред сам устанак., доцније у самом устанку они ') Вук. Рјечник стр. 841 или Живот и обичаји народа српског, стр. 298. и 299.

врло добро послужише: треба се сетити услуге проте Матије Ненадовића, Вука Караџића и др. Оволико нека буде доста за сад о школи и школовању пре 1804. год., (с надом да се на то доцније вратимо), а сад да пређемо на гдавну тему, коју горе истакосмо.

П. »У оно доба људи нису спавал! нп седади, већ посртали с носа на уста и с уста на нос; с ногу су једи 1 Др. Л. К. Лазаревић. Горе наведене речи покојног доктора Л. К. Лазаревића, ако су икад дословно извођене и примењпване, извођене су п прпмењиване у време првог устанка. Наши дедови онда заиста нису спавали, наши дедови п прадедови заиста су посртали и на врат на пос п јели и пили, и спремали се да се отргну од петовековног ропства. Ма како се гледало на борбу Срба од 1804. год. до 1813., опет ће у сваком погледу и са сваког гледишта то доба остатп као светао пример пожртвовања, родољубља, јунаштва, усталаштва и самопожртвовања. Готово за све то време пушка нуца, топ грми, сабља сева, мачеви се ломе, а магле и обдаци се дижу од барута. Куршум звижди, пролива се крв, главе падају а кости се крше, одјекује узвик рањеника и писак заробљене нејачи. И у тој ратној вреви, у том мутаом и облачном, али за нас опет светлом времену у засеку облака и дима од пушчаног праха, Србин није мислио само на ослобођење од Турака. Он се и онда у оној највећој ратничкој вреви сећао још једног Фактора, који такође ослобођава човечји ум од мрака а шири погледе на друштво и облагорођава душу. Још онда се Србин сећао да му поред политичког ослобођења треба још и науке'; да му треба шкода и просвете, и он се трудио и подизао школе колико му је допуштало време. Из оног времена нема статистике, а званичних аката и ако има, она нису још сва објављена, али и из једног иди из два акта, која имамо при руци, из биографије појединих људи, чије школовање нада у оно време, и биографија оних људи, који у то време раднше на подизању просвете код нас, лако се може извести п доказати да је било школа. Поред тога може се још видети како је школовање било, који су предмети предавани и како су предавани. Па и из овог''оскудпог материјада видимо да је бида нека врста основних