Просветни гласник

546

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

још умножите, и тако бесмртно име у вечитим оте- | чества књигама оставити доиста можете. .. „Желећи да скоро дело наложено вам пре- ј дузмете, и вама бдагополучно здравље, јесам вам благонаклони Верховни народа српског Вожд, Георгије Петровић у Београду, 18. јануара 1811. године" х ). И заиста чим је Доситија поставио за попечитеља просвјешченија" он је то јавио свима војводама. Доситије, пошто тако постаде први министар народне просвете, одмах је гледао да ради и колико се може да шири просвету, а још раније наумио је био да подигне какву штампарију у Београду, па зато купи један плац с кућом. У његовим „домаћим ппсмима" настр. 119. у писму Михаилу Павковићу и Л.уци Кисићу вели:. .. „Желпмг Васг у моему дому видити, кои самв у Београду за шта.мпар1к) кушо и приуготовхо; ако Боп. изволи намЂ благополучанЂ даровати мирЂ, и ако се ова прекрасна землл у добро уреждеше и стан^ постави. А прежде тога о штампарш Н1в мнслити". На страни пак 123. вели: „Одг. нашега нам4ренл ништа не може бнти до мира, да се види што ће одт> ове земл^ бнти". И једно и друго писмо писано је 1808. год. Поред штампарије желео је још и школу за

свештенике да подигне, што нам напомиње Сима Милутиновић — Сарајлија у својој ,Србијанци": ,Доситије свог је труда смогом Откуппо у врховне власти Дом спахиски виш' Видин-капије У обзиду са пространим местом Рад' црквене школе и иечатње: Ту да с' уче нови свештеници, И да с' књиге штампају црквене, Док и разне приспеју грађанске"! Доситпјево министровање било је кратка века, свега 2' 2 месеца, јер умре 21. марта1811 2 ). После њега за министра просвете био је постављен Иван Југовић, и био је министар све до нри свршетку 1812. године.

Од ових првнх учеиика „велике школе" пли прве срп. гимназије један је постао творац данашњег српсног правоппса и језика, а један из основне школе постао је најбогатији Србин свога времена, и поклонио је народу српском зграду, у којој се поред осталог предаје и објашњује рад творца српског нравописа. И један и други били су први српски учитељи у основној школи, један у Београду, а други у Поречу. 81. маја 1893. год. Београд.

ПРОСВЕТНИ

ЦРКВА И ПРОСВЕТА У БУГАРА*) I. Црква. Попис људетва од 1888. године ноказује овај раепоред становништва по вери: 2.424.371 (76'86 °ј 0 ) православнпх хришћана, 676.215 (21.44°| 0 ) мухамеданац|, 24.352 (0.77°| 0 ) Јевреја, 18.505 (0-59°| о ) католика, 1358 (0.04°[ о ) нротестаната, и 7300 душа других вероисповести, од којега броја долази на грегоријанске Јермене 5200. *) Ово је одломак из дела К. Јиречка »Бав Кпгз1епЉит Ви1§:аг1еп ж . Карактер и значеае овога дела познати су, без сумње, читатељима »Иросветнога Гласника* из приказа, који је у овом листу саопштен и у коме је и оцена познатог литерарног историка руског А. Иипина. Док се ко не накапи да ово важно дело цело нренесе у нашу литературу, или док у тол не узме иници.јативу минисгарство просвете, мислимо да ће бити од користи ако у »Просветном Гласнику* саопштимо шта поштовани нисац, који је у Бугарској дуже времена провео, па онамо и министром вросвете био, пише о цркви и просвети у Вугара. Прев. ') М. Ђ. М и л и ћ е в и ћ, Поменвк, 457, и 458,

КОВЧЕЖИЂ

По члану 5. Берлинскога Уговора иикоме у Бугарској не може вера бити сметња за уживање грађанских и политичких права, за добивање и вршење јавне службе и за отправљање или рађење ма каквога посла (трговине, заната, пољопривреде). Слобода вероисповести ујемчена је свима бугарскпм грађанима, а поједине корпорације или црквека братства не смеју се ограничавати ни у својој јерархијској органпзацији нп у својим односима према црквеним главарима вере своје. Бугарски Устав (чл. 37 — 42.) утврђује бугарско-православну цркву као државну. Она оглашава и друге вероисповести бугарских грађана или странаца, који у Бугарској живе, као слободне, али под погодбом да вршење тих вероисповести не сме бити противно законима земље, да исповедање ове или оне вере не може никоме бити изговор да не врши Ј ) М. Ђ. Милићевић, Поменик, стр. 458, а у »Прааигедст. сов4ту* Вук вели 28. Марта 1811.