Просветни гласник

ЦРКВА II ПРОСВЕТА У БУГАРА

547

опште земаљске законе, и да црквени послови свих вероисповести стоје под надзором дотичнога министра. По Уставу у Бугарској црквенп су послови дати у ресор министру спољлих послова. Оамостална бугарска црква, названа Егзархија, састављена је од бугарских епископстава у кнежевини бугарској и у царевини турској; средиште јој је сад у Цариграду, чини један део православно источне цркве и служи се истим старословенским црквеним књигама као и српска и руска црква. Она је историјско продужење средњевековпе бугарске народне цркве која је, за владе Турака, придружена била грчком цариградском патријархату За своје васпостављење она има да благодари простом Ферману султана Абдул-Азиса од 27. Фебруара 1870. године, који је ресултат дугогодишње борбе, а никако закључењу или решењу црквенога сабора. За то је цариградски патријарх бугарску цркву анатемисао као установу светске власти неверника, а све Бугаре, закључењем великога Синода од 14. септембра 1872. године, огласио као шизматике. Овај одношај између патријархата и бугарске цркве није се ни до данашњега дана изменио. Организација бугарске цркве је исписана у егзархијсксм статуту, који је израђен 1871. године, Овај статут прерадио је, потом, један синод за кнежевину бугарску, па га је иза тога Народна Скупштина усвојила и кнез Александар I 4. Фебруара 1883. године прокламовао. Највиши црквени достојанственик је Егзарх, који у Ортакеју, близу Цариграда, престолује. Он се бира на живот. Егзарх мора бити теолошки образован Бугарин, који има најмање 40 година и који је већ пет година био епископ. Своје епископство он задржава и као Егзарх Садашњи је Егзарх митрополит Ловчански (Ловеч). Изборни.поступак није прост. Сви епископи забележе на изборним цедуљицама неколика имена. Запечаћене цедуљице отвара општи сабор, који је састављен од свих епископа, од по два световна посланика, из свакога епископства и из бугарске црквене општине у Цариграду. Од свих ових имена синод изабере два или три као најдостојнија, и измеђ ових кандидата бира општи сабор, тајним гласањем, Егзарха. Изабраник се, за тим, представља Султану и Порти, и, у исто време, кнез бугарски прокламацијом објављује његов избор народу. Од епископа или архијереја највише их је митроаолита, а најмање простих еиискоаа. Сталну кандидатску листу за зиање епископа саставља свети Синод из проповедника, управитеља или учитеља прквених школа. архимандрита, игумана, архиђакона,хороеспископа,секретара синодских и од

неожењених младих људи са богословском спремом, који имају најмање тридесет година. Кад се упразни какво епископско место, свети Синод одмах одређује оближњега епископа да као намесник отправља епископске послове тога епископства. Овај позива црквене и световне бираче, који из кандидатске листе бирају двојицу, од које двојице, после, Синод једнога избира за епископа. По рукоположењу избраник се утврђује кнежевим указом и епархији препоручује писмом св. Синода. Премештање епископа из једне епархије у другу изречно забрањује византијско црквено право. Епископ је дужан бар један пут у години обићи градове и села своје епар, хије, и бринути се о црквама, црквеној наставиоснивању школа и општој наравствености. Највишу црквену управу има свети Синод. Он јс састааљен из четири епископа, које бирају на четири године, под председништвом Егзарха, запечаћеиим цедуљицама сви архијереји. Он се скупља редовно један пут у години дана. У кнежевини он не сме ни један распис издати без споразума са министарством. Заступник епископа у месту где он престолује јесте протосинђел, у сваком већем граду архијерејски намесник, кога сви свештеници дотичнога елископства бирају на две године. Код еиископа сваке недеље заседава духовни еаархијски савет, који је саетављен ћз четири свештена лица, бираних од свештенства епархијскога на две године између свештеника који имају преко тридесет година, али тако да се сваке године половина обнавља. Један члан савета је благајник. У црквеним стварима нити што епископ може учинити без овога савета, нити опет савет без епископа. Сви ови достојанственици подлеже потврђењу св. Синода и владе. Кандидат за свештеника мора имати 25 година, мора да ,је редовно свршио коју духовну школу, од чега се, у осталом, још допуштају изузеци, и мора бити примернога владања. Свештеника бира скуп свештеника и најодабранијих грађана у парохији, под председништвом архијерејскога намесника. Епископ нспитује предлог у епархијском савету и јавља министарству о посвети, да би се могао забележити у списак свештеника. Ни један свештеник не може се без једне одређене нурије изабрати. Свештеник се може женити, али само једанпут; кад се рукополаже за свештеника мора бити већ ожењен. Финансмјске прилике су до ситнпца уређене, По члану 100. Кнежевина плаћа^егзархату 'једну годишњу суму, срачунату по броју венчања, у епископствима, од којих се за свако рачуна 40 пара динарских, што сада износи 142.000 динара. |Епископе, од 1878. године, плаћа држава. У буџету су