Просветни гласник

увод у <]

сматрању природе и у сиајању разноврсности. И заиста се може рећи, да нема ни једног поле значајнијег интања, које већ код Грка није било претресано. Код Грка је ФилозоФија значила дакле скуп свију наука, које су им познате биле. ну тај скуп је било лако одржати у вези, док су науке биле у зачетку своме. С ночетка видесмо да ФилозоФија тежи да задовољи иотробу заједничког и једноликог иогледа на свет. Она ступа на место митологије, пошто се Грци све то више увераваху о њезиној неприродности, и почиње иснитивањем природе. То испитивање иде и даље, и ту се зачињу разне науке, но све почињу од ФилозоФије и враћају се ка филозофији . Ну кад наступи цветање јелинске ФилозоФије, тада и поједине науке дођоше до већега значаја, и почеше се самостално обрађивати. Један човек већ не беше нодобан, да својим једним духом обухвати целокупно знање људско, и одмах за тим иочеше се стварати и групе научника нарочитих, који се одаваху изучавању појединих грана научних. Али одељивање наука не могаше ни тада ни после никако бити сасвим потпуно. Остајаху непрестано још поједина општа питања за све науке, извесни општи задаци (проблеми), који се могаху поставити свакој од њих. Збир свих тих општих питања, тих заједничких задатака, чињаше заједничко стабло, чије су гране разноврсне науке, и који сачуваше име ФилозоФије. И према томе филозофија је она наука, ноја исаитује оашта иитања, заједничка за све аоједине науке. Која су то питања ? То ћемо сада одредити. Б. Подел а филозофије. Разна пптања заједничка за све науке, која чине предметФилозоФије, у главноме су четири основна: 1. Наука је, као што смо видели, збир чињеница методски сређених. Али ко збира те чињенице и сређује их ? То је дух човечји. Дух је дакле услов науке, иошто без њега не би ни ње било. И очигледно је од вредности по науку да сазна, шта је дух, како се поједине мисли јављају и како се у духу сређују, да би могла сама себи дати разлога о условима, иод којима је постала. Изучавање духа и свих оних појава које дух обухвата, потребно је дакле за

7

сваку науку, а то изучавање чини оно, што називамо исихологијом. 2. Пошто смо дух упознали, нотребно нам је знати и методу, иоступак његов, при стварању науке. и које су најбо.ћа средства, којима би он могао ностићи нстину. Изучавање ових општих поотупака духа, за једничких за разне врсте наука, чини логику. 3. Попјто су разне науке већ ностављене, из сваке поједине могу се извести посебно закључци по сваком поједином нредмету, који је део васелене. Везујући тада ове разне закључке један за други, доћи ћемо до оиштег закључка , и то је продстава укупности коју нам дају разне науке о васелени. Формуловати овај закључак ствар је метафизике. Са овим задатком метаФизике не слажу се ни у садашњности сви филозофи . МетаФизика се, као што смо видели, од иочетка свога бавила о испитивању онога, што премаша наша чула, што је незнано. И ирва наука била је у почетку метаФизичка, истражујући ирви узрок свима стварима. Али то се питање (саиза еШс1еп8) отима нашој духовној моћи и нашем искуству, као и оно, н;та је крајњи циљ (саива ШааНз) свима стварима, а до тога сазнања је могао човек доћи тек каснијим истраживањем својих подобности. Ну ма истраживање тих питања немало никакве наде за успешно решење, ипак се човек за то неће никад зауставити на оном, што је његовом искуству приступачно, на појавама, па да из тога изводи преставу укупности о васелени, но ће вечито жудети да сазна што му је незнано, и да слободним умовањем (спекулацијом) попуни ту празнину у своме сазнању. 4. Најзад, свака поједина наука је очито подобна за нарочиту примену: механика се може применити за састављање махина, природне науке за лечење болести и т. д. Али све те науке, служећи нам да упознамо васелену, служе нам уједно и на то, да нас поуче како да се управљамо. Управљати владањем човечјим, то је дакле општа иримена, за коју су оне подобне. Правила, по којима треба да се управља владањем човечјим, поставља морал. То су дакле четири општа питања, заједничка свима наукама: 1.) њихови услови, 2.) њихови поступци,