Просветни гласник
2*
Д 0 г
И К А
11
кама, и оне су ту једмно уобичајене. У природним се наукама поступа друкчије. Код ових наука оно што хоћемо да деФинујемо, нису више речи, но ствари, реална бића. Али једнб биће не може се деФиновати а рггогГ. пре но што смо га посматрали. Искуство, дакле, претходи ту, по потреби, дефиницији . — Шта се. дакле, чини у овим наукама? Пошто је једно биће једном посматрано, то се деФинује целокупношћу карактера, које смо нашли на њему: мајмуна ћемо н. пр. деФиновати (( животиња са кичмом, сисар, четворорук и т. д...". — Али то није све. Кад је једно биће посматрано и одређено, то се посматрају и одређују и друга. Затим, поређујући те разне одредбе међу собом, поставља се бићима, тако деФинованим, врста, род, и, пошто је та класа бића једном Формулована, то се деФинује она сама целокупношћу заједничких ознака од свих оних индивидуа, које обухвата. И тако, пошто смо мало час деФиновали индивидуе, деФинујемо сад врств. Као што се види, цео поступак природних наука своди се на ове четири операције: 1). посматрање, 2). деФиниција индивидуа, 3). класиФикација, 4). деФиниција врста. — ДеФиниција ствари обухвата уједно деФиницију индивидуа и деФиницију врста, игра, дакле, улогу (као што напред рекосмо) и у средини и на крају науке. Које особине тражимо од добре деФиниције ствари? Она мора бити битно адекватна предмету, који се деФинује, т. ј. по њој морамо апсолутно тачно познати тај предмет. Тога ради је потребно: 1) да-'обухвата све ознаке предмета који се одређује; 2.) да обухвата само оне ознаке које у истини припадају предмету. Али није довољно да деФиниција обухвата све ознаке предмета и само н.их. Потребно је, да распореди те ознаке и према њиховој односној вредности. Потребно је да истакне ознаке битне, доминаторне, од којих зависе све остале, а субординоване ознаке да стави тек у други ред. На то смо обратили пажњу у својој одредби мајмуна, што смо је мало час поставили. У тој деФиницији битни карактер (кичмењак) претходи изведеном карактеру (сисар), а овај опет претходи карактеру још мање важном (четворорук). ДеФиниција једнога бића треба, дакле, да нам изнесе
прво ошнте карактере, који су заједнички свима бићима исте групе, а за тим само оне, који су му специјални или особени; она треба, као што говораху схоластицп, да да прво род а после сиециФичну разлику (с!е!тШо 1та1; рег депив ргохГтига е{ сШТегепИат зресЈНсат). Рецимо на завршетку, да разлика између деФиниција речи и деФиниција ствари није апсолутна. Ми ћемо у истини видети, кад будемо говорили о методу математичних наука, да су деФиниције речи биле у почетку деФипиције врста, задобивене искуством, ну које су, мало по мало, поставши уобичајене, узеле место међу првим појмовима науке и иостављене на њезин темељ. у место да су на њезином врху, као што беху за примитивне људе, и као што су још за нас у природним наукама. VI. Хипотеза. А. Потребност хиаотезе у науци. Дуго се веровало, да хипотеза (претпоставка) нема никакве улоге у науци: чега има заједничког, говорило се, између извесности, коју треба наука да постигне, и чис/го хипотетског схватања? Данас је та предрасуда пала. Хипотези се признаје двојака корист за науку. Прво, ако се Факти, већ посматрани, нис.у могли довести у везу с помоћу индукције или класиФикације, то се може поставити хипотеза о закону, по коме треба да се управљају ти Факти, или о реду, који би им пристајао. И ова веза са свим хипотетска више вреди но никаква веза; без ње би остали Факти растројени, а тиме се не задовољава дух, који тежи да стави у јединство све знање што га је постигао, па ма то јединство било и вештачко. Друго, хипотеза не само да је од помоћи у груповању већ познатих Факата, ну она води научника и у даља нстраживања. Научник, да би решио извесне тешкоће, замишља хипотезу коју за тим искуством и закључивањем оверава Непосредно се ствара у његовом духу схватање са свим хипотетско, и он се пашти да то и докаже: и у том циљу покушава и огледа читаве ре-? дове истраживања, у којима му је његова! хинотеза мисао водиља. Бесумње има у томе"