Просветни гласник

40

СГАРА ИСТОРИЈА ИСТОЧНПХ НАРОДА

ова нижа класа бунила и са оружјем у руди бранпла од њихопе тираније. Побеђена странка често је остављала Тир и оснивала гдегод себи насеобину (као што је постала Картагина). То слабљаше моћ Тира унутра, а с поља он изгуби са свим своју надмоћност на мору услед својих ратова са Асирјанима и Вавилоњанима. Још од времена Итовалова он беше нринуђен да плаћа данак асирсхом цару Асур-назир-палу (885 - 860), а за време Салманасара IV (727—721) он отказа данак Асирјанима и отпоче с њима дугу војну, која је трајала више година. Ни Салманасар ни Саргон не могоше га савладати, и тек Саргонов син Сенахирим примора га, да опет ирпзна над собом врховну власт асирску (700 год.). Са надом Ниниве (625) Тпр се ослободи Асирјана, али нађе жестоке непријатеље у Вавплоњанпма, којн заменише Асирјане. Тирцп, заједно са Сидоњанпма, хтедоше да им се одупру силом и ступише у савез противу њих са Јудејцима и Миснрцима. Тада цар Навуходоносор опколп Тир са великом војском и држа га у опсади тринаест година, али га не узе. Њега спасе од иропасти само његов згодан положај на острву и вавилонска оскудица у флоти . Навуходоносор, не могавши га освојити, ступи у преговоре са тадашњим царем Итовалом III, и закључи с њиме мир (574 год.). Ова дуга оисада сруши готово са свим трговину и моћ Тирцпма. Л.ађе за све време опсаде не улажаху у њихова пристаништа, Картагина им оте многе насеобине, Грцп их истераше са својих обала, а и сам се Сидон поче уздизати над Тиром. 10. Пад града Тира (332 год.) — Тир после овог рата са Навуходоносором толико ослаби, да брзо изгуби своју везависност и никад је више не поврати. На скоро за тим њега заузеше, са целом Феникијом, Мисирци под својпм Фараоном Апријем. Али ова миспрска власт у Феникији није дуго трајала, јер се Феничани својевољно подложпше иерсискон цару Камбизу и помогоше му да освоји Мисир. Персијани тада начпннше од Феникије, Палестине и Сирије једну сатрапију са престоницом у Сидону. После Персијана овлада Фенпкијом маћедонски цар Александар Велики, коме Сидон сам отвори своја врата н даде му у помоћ лађе, да освоји Тир. Опсада Тира трајала је седам месеци, и најзад овај славни трговачки град, после своје јуначке одбране, мораде подлећи. Он би заузет на јуриш, његови зидови и куће порушени, а становници или поубијани или одведени у ропство, 332 год. пре Хр. 11. Историја тирске иасеобине Картагине (од подовине IX века до 146 год. пре Хр.). Од свију насеобина Феничанских најславнија је била Тирова насеобина Еартагина, која својин богаством и силои надмаши и сам Тир. Она се налазила на аФричкој обали близу данашњега Туниса. Њу је основала у половини IX века сестра тирског цара Пигмалиона Елисар, коју је римски песник Виргилије оиевао под именон Дидоне. После једне неуспешне буне противу свога брата, којом је хтела помоћу великаша да осветп смрт свога мужа и да саиа заузие царску власт, Елисар иораде напуститп Тир и тражити спас у бегству. Она се укрца на лађе са својии присталицама и

са својим великим благом и поред обале аФричке дође до места, где је некада био град Камбе. Ту она подиже са допуштењем тамошњих становника град Картапшу, Како прича вели, тамошњи становницн не хтеше јој датп впше земље, но коливо може покрити једна волујска кожа; али она исече кожу на тако узане кајишиће, да њнма обухватп великн простор, на коме сазида град, Положај Картагине на средини Средоземнога мора, са два прпстанишга, беше тако згодан, да се брзо обогати и њено становништво веома порасте, те је могла на све стране освајати земље и слати своје насеобине. Она најзад овлада свом обалом афричкои, сардинском и шпанском ; њене лађе покрише Средоземно море и она остаде господар над западном његовом ноловином више од три века. И њени морепловци, као и тирски, пролазише кроз Херкулове Стубове и пдоше на север до Велике Вританпје и на југ, поред аФричке обале, до утока Сенегала. Картагињани, као и Сидоњани и Тирци, свуда подизаху своје тргове, и свуда имаху поданике, који ии плаћаху данак. Њихова снага најзад дотле норасте, да се иогаху успешно са Грцииа борити око Сицнлије, па и са сании Гииљанима око њихозих владавипа. 12. Државно уређење Картагине. — Да Картагина дође до толике силе, да очува своје тргове од урођеника и да задржи своје поданике у послушности, иного је помогло њено државно уређење, особито уређење војске. На челу државне управе беху два суфета, али прави господар у држави беше сенат, који се састојаше из најбогатијих трговаца градских. Заузимљивошћу свога сената Картагињани су се могли дуго одржати усред разних народа, којних мржаху због њихове граижљивости, сверепства и веролоиства. Још више ии је помогло њихово богаство, поиоћу кога су могли спреиити добру Флоту и држати велику војску. Они нису сами војевали, већ су имали најамнпчку војску, која је била састављена од становника разних зеиаља, где су они владали. Та је војска била једна шарена гоиила света, у којој се говорило свакојакии језицииа и у војој је сваки војник ииао своје особито одело и особито оружје. Она се често бунила, особито кад није била довољно награђена, за то је управа добро мотрила на њу, постављала јој за војводе и старешине Картагињане, а бунтовнике је врло оштро кажњавала, распињући их на крстове. 13- Картагински ратови с Грцила. — Картагињани су ратовали са Грцииа из Африке у насеобини грчкој Кирени, али иного је знатнији био њихов рат са Грцииа из Сицшшје. Кад персиски цар Ксеркс беше напао на Грчку (480), тада Картагињани, као њихови савезници, уђоше у великом броју у Спцилију, али бише нобеђени од Сиракужана. Доцније се завадише две сицилијанске вароши, Егеста и Селинонт, те се Картагпњани умешаше у њпхову свађу, и на позив Егесте опет дођоше у Сицилију (415). Они опседоше Селинонт, срушише његове зидове својни опсадним машинама, и све живо побише. За тим заузеше Хииеру на северу, као и један од најбогатијпх градова сицилијапских Агригенат, па доц-