Просветни гласник

44

СТАРА ИСТОРИЈА

ИСТОЧНИХ НАРОДА

теку највнше ка Тигру. Брегови су бплп покривени боровом и храстовом шуиом, а по странама и долинама обделавано је жито и подизати су вотњаци са свим нашим вотњим дрвећем: треш> њама, јабукама, шљивама, крушкама, дуњама, бреК сквама и т. д. Мидија је била врло сточна, и 1 њепи коњп бплп су чувенп у старо време. У њој је био главни град Егбатана, престонпда мидске царевине. 8. Нерсија. — Стара Перспја налазила се ва југо-истоку од Мидије, до Персиског залпва. У њој се разлпкују три различита предела: јужни предео, до Персиског залива, који је песковит и са жарком клпмом, п у коме су расле само палме; унутрашњи предео је раван п наквашаваи потоцима п рекама, клима је умерена, а земља плодна и богата пашњацима и воћем; северни део је бреговит, а клима врло оштра. У опште је Персија спромашнија од Мпдпје и њена земљз тежа за обделавање. То је учинило, те су Персијанп за дуго живели умерено и просто, и билп снажни и храбри, док се у Миђана брзо развио раскошан живот и мекуштво. И док год се њихова царевипа није раширила и обогатила, Персијани су остали јуначни и предузимљиви, васпитавајући своју децу, како вели Херодот, само у трима стварима: Јахати, стрељатп п говоритп истпну. Најзватиији градови персиски били су Пасаргад, стара престоннца персиска и доцнија сјајна престоница Персеиољ. Кад су иерсиски цареви рашприлп своју царевину далеко на запад, опда су и престонпцу пренели у богату Сузу у Еламу. 4. Порекло Миђана и Персијана; Арпци. — Миђани и Персијани припадали су ариском или пндо-европском стаблу, коме су нрппадалв још и Индпјанци у Азнји и европски народи: Грци, Латини, Келти, Германци и Словенп. Сви ови народи, које означујемо именом Аријаца, живели су некада у једној заједничкој домовини близу Памира, на изворима Оксуса п Јаксарте (еада Аму-Дарпје и Сир-Дарије), и говорплп су једнпм језпком. Научпицп су покушали, да по језику пронађу, каквим су жпвотом живели ови наши прецп Арпцп, док су још заједно били у својој првој постојбини. Ако се једна иста реч илп бар њен корен нађе у више арпских језика, особито у најстаријем персиском или зенду и најстаријем индиском или санскриту, онда значи да су се још Арици том речју служили и да су познавали иредмет, који она означава. Тако је нађено, да многи ариски народн имају исте речи, или корене речи, за вола, коња, овцу, псето, козу и у онште за предмеге који се одпосе иа пастпрски жпвот, па се према томе закључује, да су Арици билн иастирски народ , који је жнвео од стада оваца и говеда и у опште од домаће стоке. Даље је на тај начин нађено, да су они знали већ обрађивати п земљу, и да су имали куће, па и села. Онн су живели аатрајархалним животом: кућни старешина уирабљао је неограничено својом породицом; он је.зању бпо п отац и свештеник и судија и цар. Они су били и ратници, јер су познавали копље, штит и друго оружје. После много векова заједничког живљења они најзад оставише своју прву домовину из уз-

рока, који нам нису познати, и у време, које такође не знамо, и разпђоше се у разним правцима однесавшп са собом и свој пастирски, патрпјархални и ратничкн начин живљења. Једни од њих (Трако-Илири, Грци, Р1талици, Келти, Германци, Словени и Литванцп) одоше на запад п распростреше се по Европп; други, који су говорили санскрит, одоше у Индију и добише име Индијанцп, трећи пак, који су говорили зенд, настанише се у Ирану и добпше име Иранцп. Иранци нису сасгављали један народ, већ су били подељени на више засебних племена, од којпх су најзнатнијп бплп Мпђани и Персијани. 5. Настањење Миђана и Персијана уИрану. — Миђани и Перспјани, као п остала иранска племена, нису миршш путем заузели своју нову постојбипу у Ирану. Онп су моралп издржати вековну борбу са тамошњпм староседеоцпма Туранцима, док се најзад стално не утврднше, и то: Миђанп на северу, у земљи, која се назва Мпдијом*, а 1Јерспјанп на југу, у земљи, која се назва Персијом. Ну тек што се ова борба прекиде, и тек што Миђани п Персијани заузеше своје нове постојбипе, а њпма поче претити погибао од славољубиве и силне Ниниве. Миђанп п Персијанп, као и толики азпски народн, потпадоше под власт аспрских царева и мораше пм плаћати данак. Ово робовање Аспрјанпма постаде им особито тешко, кад завладаше у Нпнивп цареви пз Саргонске дпнастије, који, да би их лакше одржалп у послушности, преселише много њих у друге земље. 6. Постанак мидске царевиие; ирви цареви Дејок и Фраорт. — Миђанп први осетише потребу да се одупру асирском насиљу и да се ослободе власти асирских царева. Онп се од прилике у VII веку ујединнше у један народ, ослободише од Аспрјана и образоваше царевину. С постанку њихове царевине не знамо нпшта нзвесис већ имамо само пзмишљених прпча. Тако, Херодс вели, да је првп мпдски цар бпо Дејок, који основао мндску царевину још око 710 год. пре X; Ево како он о томе прпча: „Беше код Миђан^ један мудрац, по имену Дејок, који жељаше да постане цар, па да бп ту своју жељу остварио, он урадп овако, као што ћу нспрпчати. Миђани жпвљаху рестурено по градићима. Дејок беше особито уважен у своме градпћу и као судија суђаше грађанпма, па то рађаше с толпко већом вољом, што знађаше да се у свој Мидпјп закони презиру и да народ' мрзи на неправду. Кад народ из његовог округа впде његово добро поступање, изабра га за свога поглавара. Дејок је тако правично радио, да га његови суграђанн сташе веома хвалити. Тада народ из осталих округа, мучен од неправеднпх судија, дозиавши да Дејок једини ради по правпду и закону, поче радо долазпти на његов суд и не хтеде, да му више нико други суди... Најзад се сви Миђани сложише и изабраше себи за цара Дејока." Херодот даље прпча, даје Дејок наредио својим поданицима, ае су му подиглп престоницу Егбатану и оградили је са седам зидова. За тим су му у среднни града иодигли један дворац у коме је живео затворено, не пуштајућп никога к себи, а државне посдове је вршио писмено иреко