Просветни гласник

СТАРА ИСТОРИЈА ИСТОЧНИХ НАРОДА

нарочитих чиновника. Ово је урадпо за то, да би га његови поданици, не виђајући га међу собом, сматрали као нешто вигае од себе, и да би га с тога више ноштовали. Дејока је носле љегове смрти насдедио, како вели Херодот, његов син фраорт, који је победпо персиског цара Ахемена, и заузео Перснју. Он за тим отпоче војну са вековним непријатељима мидским Асирјанима, али у тој војни не би срећан, већ иогибе у једној бици. Данашњи научарп сумњају у псториски значај Дејокаи Фраорта. За уређење и ојачање мидске царевине требало је много више труда и времена, но што је живот ова два човека. 7. Кијаксар (632—595). — Мидека се царевина нојављује као велика и снажна тек па крају VII века, за владе цара Кијаксара. Овај мидски владалиц уреди пре свега добро своју војску, поделившп је на копљанике, стрелце и коњанике. Пошто тако спремн војску, он нападе на Ниниву, алп се брзо мораде вратити натраг, јер Скити беху прешли Кавказ п ушли у Мидију. Овн варвари пљачкаше за више година сву Азију до Мисира н ускорише пад аспрске царевине. ЈПто се тиче Мидије, она ннје много од њпх стрлдала јер Кијаксару пође за руком да њихове поглаваре поубпја на једној гозби п да њпх истера из своје земље. Чпм се ослободи ових варвара, Кијаксар се удружи са Набополасаром из Вавилона и заједшпкп пападоше на Асирјане, заузеше њпхову престоппцу Нпниву и царевину им за на век срушише (625), као што смо то раније видели. Они после поделише освојене земље и Кијаксар доби сав севернп предео од Тигра до Црнога мора. Он хтеде за тим да иродужи и даље освајања и да заузме Малу Азију, којом тада владаше лидиски цар Алијат, чнја престоница беше Сард у Лидији. С тога отноче крваву војну протпву Лиђана, овог најхрабрнјег азиског народа. Војна је трајала шест година и најзад, застрашене помрачењем сунца за време једпе битке, и једна и друга страна одусташе од даљег ратовања. Посредовањем Набоиоласаровим би,тада закључен мир између Кијаксара и Алијата, и река Халис (сад Кизил-Ирмак) постаде гранпца између њихових држава, 608 год). пре Хр. Три најсилније азиске државе, Лидија, Мидија и Вавилонија, начпнише том приликом као некн савез међу собом. Кијаксар за тпм умре после своје владе од близу четрдесет година (595). 8- Астнјаг (595—560); пад лидске царевине. — Кијаксара наследи на престолу његов син Астијаг, који још боље утврди савез између Мидије, Лпдвје и Вавплоније везама сродства, јер узе себи за жену кћер Алијатову, а своју сестру удаде за Навуходоносора, сина Набополасарова. Обезбеђен од спољашњих ненријатеља Астпјаг је мирно владао тридесет и пет година. Али после ове дуге владе њега збаци с престола Персијанин Кир, којн сруши мидску царевину и месго ње основа персиску, око 560 гидине пре Хр. 9. Херодотова ирича о Киру и паду жидске царевине, и нова открића. — 0 пореклу Кировом и о паду мидске царевине оставио нам је занимљиву причу Херодот. Астијаг је, како вели овај историчар, нмао кћер Мандану, коју је био

удао за персиског великаша Камбиза. После некб : , времена он усни чудноват сан, како је из недара његове кћери понпкла лоза, која је покрила сву Азију. Мидскн свештеници, мази, бише одмах до-' званп, да протумаче сан, и они рекоше, даЛ Мандана родити сина, који ће владати над А^ па дакле и над Мидијом. Она заиста роди сина, 1Ц и цар, бојећи се, да му се сан и даље не оства нареди свом доглавнику Харпагу, да узме дечј да га убије. Хариаг не хтеде сам извршити \ ство, већ даде дете једном царевом говедару га однесе и остави у шуму, где ће пропастп. ) ведарева жена, жалостива срца, не допусти да де пронадне, већ га узе и одгаји као свога рођенб сина. Кад је Киру биЛо десет година, играше с<1 он једног дана на улици са сеоском децом, мећ}/ којом беше и дете једног мидског великаша. Д Ј пзберу Кира у пгри за цара, и он пзби великај дете, за то што не хте да слуша његове запове* као остала деца. Избијено дете пожали се сво оцу, а овај отиде и тужи самом цару говедаре* сина. Позват на одговор нред цара, Кир је так смело и поносито одговарао, да се цар изненадк Он се загледа мало боље у Кира и виде да ј налик на његову кћер. С тога одмах узе на испи. говедара и дознаде, да то дете није нико други до његово унуче, за које је мислио, да је убијено. Цар не хтеде ништа говедару, али се страшно освети Харпагу, што ипје извршио његову зано| вест. Он се претворп, као да му је мило што је ј тако урадио Харпаг и рече му да доведе у двор свог сина, да се игра са Кпром. Чдш доглавииково дете дође, цар нареди да се закоље и да се ј од њега начини печење, па онда позва несрећног оца на ручак. Гост слатко руча и кад беше сит, цар му показа од чега је печење, изнесавши пред њега главу и руке детиње, које беху нокривене у ]едној котарици. Харпаг се згрози од ужаса, алп уздржа своје очинско срце и мирно одговор'^ Астијагу. да је све добро, што цар чини. У себ^ се пак зарече, да ће му се кад било осветити. Астијаг после тога врати дете његовим родптељима у Персију. Али доцнпје млади Кир, кад дорасте, побуни Персијане противу свога деде и удруасившп се са Харпагом, који издаде цареву војску, збаци Астијага с нрестола и овлада Мидијом. Тако прича Херодот о Киру. Други грчки писци (као Ктезија) веле, да Кир није био нимало род Астијагу. По новим пак открићима зна се као извесно, да је Кир од владалачке нородице персиске Ахсмена и да је његов отац био владалац, јер се сам Кир назива у натписпма «син Камбиза, силног цара." Кир је владао најпре у Еламу, јер су његовп преци, изгубпвшп Перспју, задржали и даље у својој власти Елам. Одатле је Кир започео војну на Мпђане, повратио од њих Персију, за тим заузео Егбатану и збацио Астијага с престола.