Просветни гласник

стара историја источн0х народа

7

нарочитих чиновника. Ово је урадио за то, да би га његови поданици, не виђајући га међу собом, сматрали као нешто вигае од себе, и да би га с тога више поштовали. Дејока је после његове смрти насдедио, како вели Херодот, његов син фраорт, који је победио персиског цара Ахемена, и заузео Перспју. Он за тим отпоче војну са вековним непријатељима мидским Асирјанима, али у тој војни не би срећан, већ погибе у једној бнци. Данашњи научари сумњају у историски значај Дејокаи Фраорта. За уређење и ојачање мидске царевине требало је много више труда и времена, по што је живот ова два човека. 7. Кмјаксар (632—595). — Мидска се царевина појављује као велика и снажна тек па крају VII века, за вдаде цара Кијаксара. Овај мидски вдадалац уреди пре свега добро своју војску, иоделивши је на копљанике, стрелце и коњанике. Пошто тако спреми војску, он нападе на Ниниву, алп се брзо мораде вратити натраг, јер Сеити беху прешли Кавказ п ушли у Мидију. Ови варвари пљачкаше за више година сву Азију до Мисира и ускорише пад асирске царевине. Што се тиче Мидије, она ниЈе много од њих сградала јер Кијаксару пође за руком да њихове поглаваре ноубија на једној гозби и да њих истера из своје земље. Чпм се ослободи ових варвара, Кијаксар се УДРУ ж и са Набополасаром из Вавилона и заједшпкп пападоше на Аснрјане, заузеше њпхову ирестоппцу Нинпву и царевину им за на век срушише (625), као што смо то раније видели. Они после поделише освојене земље и Кијаксар доби сав севернн предео од Тигра до Црнога мора. Он хтеде за тим да продужи и даље освајања и да заузме Малу Азпју, којом тада владаше лидиски цар Алијат, чија престонпца беше Сард у Лидији. С тога отпоче крваву војиу протпву Лиђана, овог најхрабријег азиског народа. Војна је трајала шест година и најзад, застрашене помрачењем сунца за време једне битке, п једна и друга страна одусташе од даљег ратовања. Посредовањем Набополасаровим би. тада закључен мир између Кијаксара и Алијата, и река Халис (сад Еизил-Ирмак) постаде граница између њихових држава, 608 год). пре Хр. Три најсилпије азиске државе, Лидија, Мидија и Вавилонија, начинише том прндиком као неки савез међу собом. Кијаксар за тим умре после своје вдаде о_д бдизу четрдесет година (595). 8. Астијаг (595—560); пад мидске царевине. — Кијаксара наследи на престолу његов син Астијаг, који још боље утврди савез пзмеђу Мидије, Љтдвје н Вавилоније везама сродства, јер узе себи за жену кћер Алијатову, а своју сестру удаде за Навуходоносора, сина Набополасарова. Обезбеђен од спољашњих непријатеља Астијаг је мирно владао тридесет и пет годпна. Али после ове дуге владе њега збаци с престола Персијанин Кир, који сруши мидску царевину и место ње основа персиску, око 560 гндмне пре Хр. 9. Херодотова прича о Киру и паду мидске и,аревине, и нова открика. — 0 пореклу Кировом и о паду мидске царевине оставио нам је занимљиву причу Херодот. Астијаг је, како вели овај историчар, пмао кћер Мандану, коју је био

удао за персиског великаша Камбиза. После некб времена он усни чудноват сан, како је из недарг његове кћери понпкла доза, која је покрила сву Азију. Мидски свештеници, мази, бише одмах дозванп, да протумаче сан, п они рекоше, даЛ Мандана родити сина, који ће владати над Аз^У на ^акле и над Мидијом. Она заиста роди сина, Кп У и цар, бојећи се, да му се сан и даље не остваро нареди свом доглавнику Харпагу, да узме де ;<ода га убије. Харпаг не хтеде сам извршити }НО ство, већ даде дете једном царевом говедаруЈага однесе и остави у шуму, где ће иропасти. 'дведарева жена, жадостива срца, не допусти да ДВ® пропадне, већ га узе и одгаји као свога рођено сина. Кад је Кпру било десет година, играше св, он једног дана на удици са сеоском децом, м6ћ\ј којом беше и дете једног мидског ведикаша. изберу Кира у игри за цара, и он изби велика( дете, за то што не хте да сдуша његове заповеркао остала деца. Избијено дете пожалп се свогоцу, а овај отиде и тужи самом цару говедарег сина. Позват на одговор пред цара, Кир је таг\ смедо и поносито одговарао, да се цар изненадк,' Он се загдеда мадо боље у Кира и виде да ј | надик на његову кћер. С тога одмах узе на исшк говедара и дознаде, да то дете није нико други I до његово унуче, за које је мислио, да је убијено. ј Цар не хтеде ништа говедару, али се страшно / освети Харпагу, шго нпје извршпо његову запо- 1 вест. Он се претворн, као да му је мидо што је тако урадио Харпаг п рече му да доведе у двор свог сина, да се игра са Кпром. Чпм доглавниково дете дође, цар нареди да се закоље и да се од њега начпни печење, па онда поава несрећног оца на ручак. Гост сдатко руча и кад беше сит, цар му показа од чега је печење, изнесавши нред њега гдаву и руке детиње, које беху покривене у )едпој котарици. Харпаг се згрози од ужаса, ади уздржа своје очинско срце и мирно одговорАстијагу, да је све добро, што цар чини. У себ^ \ се пак зарече, да ће му се кад бидо осветити. \ Астијаг посде тога врати дете његовим родпте- \ љима у Персију. Али доцније млади Кир, кад до- ' расте, побуни Персијане противу свога деде и удружившп се са Харпагом, који пздаде цареву војску, збаци Астијага с ирестола и овдада Мн- / дијом. Тако прича Херодот о Киру. Другн грчки 1 писци (као Ктезија) веде, да Кир није био нимало род Астијагу. По новим пак открићима зна се као извеспо. да је Кнр од вдадалачке породице персиске Ахемена и да је његов отац био вдадалац, јер се сам Кир назива у натписима «син Камбпза, силног цара." Кир је вдадао најпре у Еламу, јер су његови нреци, изгубившп Персију, задржадн и даље у својој вдасти Едам. Одатде је Кир започео војну на Мнђане, повратио од њих Перспју, за тим заузео Егбатану и збацио Астијага с престода.