Просветни гласник

СТАРА. ИСТОРИЈА ИСТОЧНИХ НАРОДА

гетима, који су живели нсточно од Касписког језера. По причању овог историчара, масагетска краљица Томира одсекла му је главу и бацида у мешину пуну људске крви, рекавши: „Напнј се крви, које си био толико жедан." Вероватније је мишљење другог писца, Ктезије, који прича, да је Кир погпнуо у једном боју на граници Индије н да су његово тело донели натраг његовн војници. Од свију споменика, које је Кпр подигао у својој престоници Пасаргаду, у равнпци Мургабу, остали су осем једне гробпице од бела мермера, за коју се мисли да је Кирова, још само неколикп зидови и стубови. На једном од тих стубова изрезан је лик царев са натписом на три језика: „Ја сам Кир, цар Ахеменовић.® 4. Цар Камбиз (529—521) ; освојеље Мисира (525). — Кир остави после себе два сина, Камбиза и Бардију или Смерда. Камбиз, као старији, наследи престо п царевину, па да бп се докопао и сних земаља, које његов отац беше оставио на управу Бардији, он уби тајно овог свог брата. Неуморан и славољубив, као и његов отац,

Цар Кир као бог (реље® у Мургабу у ПерсијиЈ оп не хтеде мирно да влада својом великом царевином, већ науми да даље осваја. Од великпх источних царевина Миспр беше једиии, који још не беше потпао под власт персиску. Његово богаство лримамљиваше веома Камбпза, п ои се решп да га освоји. Четири се године спремао за ово

велико предузеће, и з.а то време скупи велику сувоземну војску и састави јаку Флоту од Феничанских и грчких лађа. Ова велика перспска војска пређе преко граница мисирских и уђе у Делту баш онда, када умре мисирски Фараон Амазис. Мисирци беху преплашени и унапред се надаху да ће бити побеђени. У бици код Пелузпјума, у којој се једино њихови најамници Грци храбро борнше, они изгубише битку. Њихова војска побеже у нереду н затвори се у МемФис заједно са новим Фараоном Псаметиком III, сином Амазисовим. Персијани тада опколише МемФис и заузеше, а Псаметика заробише и доцније, кад беше покушао да побуни народ, осудише га на смрт. Цео Мисир тада потпаде под власт Камбизову, који се веома понесе што заузе место великих Фараона мисирских, па усвоји њихово одело и обичаје (525). 5. Неусиеси Кажбизови у предузећима противу Картагпљана, Амонаца и Етиопљапа. Заузевши Миспр Камбиз се не заустави у освајачким предузећима; он наумп да освоји Картагину, да подложи Амонце, који живљаху западио од Мисира у Амоновој оази, и да заузме целу Етиопију на југу. Ади ниједно од ових предузећа не пође му за руком. Он мораде одустати од војевања на Картагину, јер се Феничани успротивише и не хтеше му дати потребну Флоту противу ове своје насеобине. Једна војска од педесет хиљада људи, коју беше послао противу Амонаца, би затрпана песком у пустињи и нико се од ње жив не врати у Мисмр. Па ни војва коју Камбиз сам лично беше предузео па југу противу Етиопије, пе прође боље. Војницима нестаде хране у путу кроз пустпњу и глад тако овлада њима, да су морали коцком бирати између себе сваког десетог војника и јести. Камбиз се мораде вратитн натраг у Миспр са жалосним остацима своје војске. Несреће ове војне тако га беху потресле, да изгледаше као луд. Он стаде пљачкатп мисирске градове и спаљивати њихове храмове уз пут. Особито се ражљути кад дође у МемФис и застаде његове грађане, где са велпком свечаношћу и у весељу прослављају проналазак новог Аписа. Камбизу се учини, да се они радују његовим недаћама, па заповедивши да доведу преда њ Аписа, потрже мач и тешко га рани у бутину. „Јадни људи, повика он Мисирцима, какви сте ви, такав вам је и бог." Сем великих зала, која почини Мисирцима, Камбиз у своме гњеву поубија п многе знатније Персијане око себе. 6. Смрт Камбизова (521). — Камбнз остави Мпсир у највећем страху од његових злочина, и крену се натраг у Персију. Алп кад стиже у Сирију, појави се у његовом околу један гласоноша, који зађе по војсци и стаде објављпватп, да се за цара прогласио Смерд, брат Камбизов, п да више не треба слушати Камбиза. Знајући да прави Смерд нпје у жнвоту, Камбиз се спремаше да жестоко казии тог лажног Смерда, који се усудпо узети име његова брата и прогласитп за цара. Али њему не би суђено да ту намеру пзвршп. Пењући се једном на коња, ои сам себи зададе нехотице тешку рану у ногу, од које на скоро умре (521).