Просветни гласник

48

3. Она је аојмила шта је тражила моја душа. Треба објаснити шта, јер се ту ради о души. 4. Шта ме се тиче мишљење људи ? Дражи ми је један твој пежни иоглед од пажње читаве васелене. То је силно речено; осим тога , у васелени има и царева и законитих власти, а њихова пажња мора бити сваком драга. 5. Ох, кано бих желео да се учим крај тебе блаженству, иустињи у тишини. Такве мисли не смеју се никада сејаги. То значи, да писац неће да служи цару само зато, да увек буде са својом љубавницом; осим тога, блаженство даје се учити само крај јеванђеља, а не крај женскиња. 6. Ох, како бих желео, да ти одам сав живот! А шта ће Вогу остати ? 7. Хтео бих да у твојих ногу удешавам лиру за иевање. Хришћанин греши и понижава се, кад седи крај ногу женскињу. 8. И да одмарам главу своју на грудима твојим. Оувише сладострастан стпх! 9. Да сваки дисај и сваки тренутак само теби иосвећујем и да се обновим срцем крај тебе. Све су те мисли противне хришћанском духу, јер у јеванђељу стоји: ко љуби оца свог или матер своју више од мене, није ме достојан.

3. Писац често оставља читаоцима, да се домишљају шта је он хтео рећи; држим да би се само онда могло тражити објашњења, кад би се под тим изразом сакривала нека недозвољена мисао. 4. То је такође изр.дз, који се у опште употребљава и који, чини ми се, не садржава никакве слободоумне мисли.

5. У тим стиховпма није ништа до нејасних чустава, из.швених у речи, које не искључују у осталом грађанске и верске обавезе; како је могуће таквим аршином мерити песничку машту?

6. Праведност, чпста савест и здрав разум. 7. У истини не знам, шта да одговорим на то мишљење.

8. Требало би прво рећи, зашто је тај стпх сладострастан; а друго, колико је таквих стихова, што их је пропустила цензура без најмање сумње! 9. Ја држим да се не дају н да не треба мешати са измишљајима и песничким чуствима свете верске пстине.

Куратор Ружић и читав цензурни комитет нађоше, да песникова тужба нема места и да Красовски има право, јер је цензури стављено у задатак да пази, „да књижевност шири праву просвету и да образује обичаје. а Те исте, 1823., год. поднете на цензурисање Красовском рукопис Каљађина 0 војној науци. Врли цензор тако ју је ишарао, да се сва црвенела од његових примедаба. На једном месту говори се, како Наполен иде у Моравску, побија Русе и закључује мир под Аустерлицом. Красовски брише речи: „побнја Русе, <( те излази, да је Наполеон дошао у Моравску да закључи мир под Аустер.шцом. — Александра Македонског не допушта да називају великим, већ т. зв, велнки; тамо где се говори о недостацима у војсци, Красовски додаје: „Читалац се сећа, да то говори Француз о Француској или другој каквој иностраној војсци.® — Говорећи о љубави к отаџбипи као

о средству, које буди храброст, писац тврди, в да је љубав према отаџбини у толико слабија у срцима ноданичким, у колико се влада удаљује од слободе и приближује деспотизму." Красовски превлачи цело то место и додаје еастране: „У Јевропи нема деспотских : влада"; на речи пак пишчеве: „Грађани старих република љубили су домовипу, као слободу," ценз^р надовезује: »ну та слобода не беше самовоља и нарушавање закона, као што хоће, себи на погибао, некоји јевропски либерали." Забрањујући чланак 0 шкодљивости иечурака, Красовски достпже до врхунца. »Гљиве су, пише он, посна храна православних; писати, дакле, о њиховој шкодљивосги, значи поткопавати веру и шиI рити безверје." Као председнпк ипостране цензуре, Красовски се одлпковао мржњом на читаву западну књижевност, која је, по његову мпшљењу, »смрдљиви гној,