Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

159

важнијиж питањима на становишту данашње напредне педагогије", Још жели, да песник нека и нека места попунп, па „да се прикупе све те песмице у једну засебну књигу. А градиво у њој могло би се распоредити у сродне одсеке према закону душевног дечјег развитка". У другој расправи писац доказује, како школом треба д.ч управљају и да воде надзор над њом само струтаа лица, са педагошком спремом, ако хоћемо да она као установа друштвена напредује. Повод му је за то дала околност, што у наше браће преко Саве и Дунава још управљају и воде надзор над школама свештеници. У томе погледу ми смо с ове стране Саве и Дунава, у Краљевини, отишли један корак напред и школа је већ одељена од цркве н као засебна друштвена установа дата у руке стручним за то лицима. У нас је на дневном реду само питање о надзору основних школа, који се до сад вршио и по невољи још врши наставницима средњих школа, који нису стручно педагошки образовани и нису довољно упознати са свима захтевима основне наставе. У трећој је расправи једно доиста сувремено, важно п опште педагошко питање: може ли бпти школа без телесне казне, и оно је најопширније расправљено. У „приступу" говори уопште о васпитању: .,Шта значи васпптати, образовати?" Па велн: „Богатити дух са представама, појмовима и идејама, који (по свој прилици које. РеФ.) су у склаДУ са сувременим напретком. Оспособити некога да знаде успешно примењиватп то стечено богатство у своме животу и деловању. Да своје знање и делање у свему доводи у склад са законима поштења. То значи васпитати човека.' И онда гшта: може ли се „цео нараштај у сувременом правцу васпитавати са несувременим средствпма ?" Другим речима: може ли се човечност будитп нечовечношћу, може ли се питомитн дивљаштвом? Онда ређа „немиле успомене". Ту је нобројао све ругобе телеснога кажњавања што их је нашао забележене у књпжевности и нашој н немачкој, па их завршује овако: „Зато данашња школа..... мора се постарати, да решн своју узвишену задаћу п без телесне казне. А тиме ће, поред осталих пробнтака, постићи и то, да остане у памети својпх питомаца, у милој и лрагој успомени". У одељку „да лп су педагошкн првацн збиља за телесну казну" наводи мишљења њина, из којих се збиља види да су за телесну казну били само у крајњпм случајевимаАли кад су стали да одређују, који су то крајњп случајеви, они се у томе нису слагалп. Шта више, у томе је владала толпка разноврсност, да је пзишла

једна страшна збрка и нерашчишћеност. Ппсац је ушао у све те поједпне „крајње случајеве", тражио је психолошке мотпве, који су нх пзазвали, р налазп, да се они опет могу пре отклонити саветом, поуком и свима другим казнама но телесним, и да се телесне, по томе, могу сасвим и изоставити. Износп, како се оне већпном врше у раздраженом стању; а чим оно мине, ми можемо да изнађемо друго средство, много боље; а ако смо већ учинили у љутини, ми се после кајемо. У одељку „Осврт на дисциплину уопште" најпре излаже кака ваља да буде настава сама, па да отклања погрешке и пступе. За тим ређа „шта може да олакша успешном деловању школске дисциплине", па онда „иајглавније Факторе, који сметају успешном деловању при школској дисциплини". Последњи је одељак: „За које погрешке ваља телесно казнпти децу?" Ту је претресао све законе п наредбе школске о томе, као и неке резолуције скупштинске и мпшљења некпх педагога; довео је у везу и то, што су батине укпнуте и у друштву п у женским школама, па се пита: „За што још једино на школи (основној мушкој. Ре#.) да остаје жиг, као обележје назатка, несавремености, као символ злостављања и нехуманости!" И завршује овако: „Да се дакле телесна казна у школи ни са које стране не може оправдати, држим да је у овом одељку довољно разложено. Најбољи дисцпплинарни закон је учитељево савесно обављање дужности. А најбоља дисциплинарна средства су: конзеквенгџлја, неуморна студија дечје нарави, прави иедагошки такт, неиоколебиво стриљење и учитељево мирно душевно раеиоложење". На послетку се с неколико прнјатељских речи обраћа браћи учитељима и доказује им, да је и у њином личном интересу да се оставе телеснога кажњавања деце. Ето то је садржпна ове књиге. Сад да кажем свсје мишљење о њој. Змај је заједничкп песннк наш, песник целога народа српскога, и с ове и с оне стране Саве и Дунава и где га год нма, и несник од најјачега утпцаја на васпитање омладине његове. И за то и цма смпсла говорити о њему као васпнтачу народноме, као учптељу му, као педагогу Има смисла и истраживатп: какав дух, какав правац васпптни нровејава, каки су погледи на васпитање заступљени у песмама његовим. Пптање би било само: колпко је писац успео у томе истраживању и да ли их је све срећно изнашао? Но најпосле и писац сам не претендује на потпуност и савршенство; а ,ла су му прп руци бпле све песме Змајеве, што их је и после издања „Певаније" певао, нема сумње.