Просветни гласник

316

ЛРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

на оца Савелија налага надзорник, нека гадна петроградска личност , јадног свештеника послаше у прогонство, откуд би се брзо вратио, да се хтеде оправдати пред губернатором; ну он то не може учинити, знајући да није крив, и ценећи своје пастирско достојанство. Прогонство и смрт женина скрхаше оца Савелија; после повратка на парохију, тело га издаваше све већма, те га убрзо нестаде. Болела га је кривда, а још више смрт супруге му. Његова Наташа, та добра, нежна, чиста душа, бејаше верни му друг, радост живота његова. Да им породична срећа буде потпуна, не достајаше им само порода. То бејаше облак на ведру небу њихову, густ особито од онога дана, кад убоги Пизонски узе оно сироче под своје. „У тихој тузи, записа отац Савелије у својем дневнику од 24-ог априла, 1837. год., седосмо за чај, а сузе наше раствараху се у пићи нашој. Ми плакасмо неприметно, и заједно падосмо ничице пред икону Спасову, молећи му се дуго и топло о утеси Израиљевој. Наташа ми после рече, као да је чула од анђела неко обећање; а ја, и ако појмих да је то плод добре маште њезине, обрадовах се, и обоје бисмо весели, као деца. — Реци мп, оче Савелије, приђе ми она. добродушно се мазећи, реци ми, друже, не згреши ли ти, можда, пре но што ме нађе, против заповеди о невиности ? Такво ме је питање, искрено да признам, збунлло, јер ми се учини, да ме моја женица пита о нечем, што јој се не приличи. А.ш ми она, с оним женским кокетством, које, и ако је попадија, ипак је наследила од природе, поче лукаво дочараватн успомене прошле младости моје, напомињући ми, да се то могло лако десити. јер ја бејах младићем, тобоже, тако леп, да кад дођох оцу њезину да је просим, све девојке уздисаху за мном, и то не само духовне, већ и светске! Ма колико да ме је то занимало, ипак похитах, да јој расејем сваку сумњу о младосги мојој, а то ми не би тешко, јер истину да речем у том сам праведан. Али што је тврђе уверавах, њојзи биваше све теже, те не могох чуду да се довијем, зашто је моје речи жалосте, место да је радују, док ми не рече: — Не, сети се, оче Савелије, можда кад си био лакомислен... нема ли гдегод каквог твог сирочета ? Тек онда схватих, шта је хтела да ми рече, и појмих куда је наводила наш разговор и шта се стидела да ми каже: она се пашти, да нађе моје незаконито дете, којега немам! Да благе душе! Као во, стр-

шљеном уједен, скочих с места својега, полетех прозору упрв очи у не бесну даљину, да ме само она види, где ме надмаши добротом и старањем жена моја. Ну и она, мој љиљан, мој божур, моја бела ружа, чиста. мирисна и добра, и она устаде за мном, па ми се краде лаким кроком, меће ми своје мале ручице на плећа, и вели ми: — Сети се, голубе мој, можда. се налази негде твоје голупче, па ако је тако — хајдмо, да га узмемо ! Није доста, шго се она скрби да га пронађе, већ га унапред воли и жали, као голуждраво голупче! То не могох да моднесем, па угризав зубима браду своју, падох пред њу на колена и, поклонив ј ој се до земље, зајецах оним јецањем, којему на свету имена није. Ваистину, реците ми, времена и народи, где се још рађају, сем у нашој светој Русији, жене као ова? Ко васпита њу, сем тебе, благи Боже, који је даде недостојному између слугу твојих, да ближе осети величннственост и благост твоју 11 . Сем породичне среће, оца Савелија подржаваше у раду и љубав парохијана. Он је волео народ, знао је да му завири дубоко у душу, знао му се дивити. „Стари Пизонски, пише отац прота у дневнику, сав ћелав, сунцем обасјан, стоји на лествици уз расадник, утврђен на ступовима; у једној руци држи чашу са семењем, другом меће унакрст зрно у земљу, и, заравњујући свако зрнце, моли се Богу : „Боже! подржи и умножи и учини, да расте, да га буде сваком: и гладну и пишту и оскудну, и просјаку и отмичару, и захвалну и незахвалну..." Алилуја, Боже мој! Запојах усхићен у себи, и заплаках се од радости. Од тих лековитих суза одумипу ми, те појмих, како глуиа бејаше туга моја. „Умножи и ј чини, да расту земаљска блага, да их буде сваком, и ништу, л просјаку и отмичару, и незахвалну!..." Нпкад се не сретох у штампаној књизи с таквом молитвом. Боже мој, Боже мој! та тај старац сади и за лопова, и моли се Богу за њ! Можда то грађанска критика и осуђује, ну то је врло дирљиво! 0, Русијо, мека срца, како си прекрасна !" Само така дубоко хришћанска душа, као што беше у оца Савелија, могла је запазити и искрено се радовати тој безграничној љубави рускога народа према си^отама и несрећнима, као битчој црти рускога карактера. Још и сад злочинце. послате на заточење у Сибирију, не зове тамошње становништво друкчије, до несреКнима , па и тамо као и у суседним губернијама, свака сељачка кућа иставља на прозор нешто јела, ако удари какав залутали бегунац, какав несреКни, да се заложи.