Просветни гласник

42*

ЈШСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

319

недељу, што долази, 50 кућа доиечу на реку трске, 50 — сламе, 100 — ђубрета, а 50 кућа да навуку земље са обале. У недел.у, још до службе, 50 сељака ударише 12 ступова у реку; а после ручка, 300 радника живо нлчинише уставу, коју дпдоше под најам богатом газди Вакули за 5000 руб. годишње с погодбом, да одмах положи 1500 рубаља за подизање школе. Вакула се подухвати, да је сам начини. Кроз три недеље беше готова велика школска зграда, од 12 хвати у дужину и 5 у ширину. При освећењу, отац Александар изложи народу значај просвете, а сутрадап дечица поврвеше у школу. Малише је учио сам свештеннк, а девојчнце — супруга му. Вјера Николајевна заведе и часове заручнирад; сиромашне ученице добиваху забадава конца, нгала, вунице и т. д. На жалост, у школп поставише за учитеље нихилисте, који сташе развраћати децу. И хвала буди једнно доласку епископозу у село, оцу Алмазову пође за руком, да пх се опрости. Место њих, он узе, за 160 руб. годишње, певчика у иомоћ, да учи почетнике, поверив му и трговину с књигама у малој књнжарпици, отвореној уза школу ; етарије девојчице обучаваше и даље Вјера Николајевна, а за обуку млађих најмише ђакона. После школе, врли свешгеник отвори и болницу, поставив јој за болпичарку ђаконову ташту; за тим — еиротињски дом, којему ђаконовнца би надзорница; најзад купује сталпе домове за свештенство својега села: свештенику кућу за 1000 руб., ђакону — за 450, црквењаку — за 300. При сваком отварању он држп народу проповед, тумачећи му значај нове установе. Новац се скупљао сваком приликом, која се није косила с убеђењем оца Алмазова. Он се, н. пр., клонио од читања молитава, као што су оне за срећну трговину, или да се пећка не днми (за тај случај пзмислио је ђакон нарочите речи: о еже иечкЂ сеп не димитисл, Госаоду иомолимсл), или да се зграда не сруши и т. д., и подстицао је народ на заједничка друштвенп мољења. Ношење литије, да Вог избави село од скакаваца, донесе старалаштву 1000 рубаља. И ако су окакавци тако покрили ноља и вртове, да се није видело зеленила, и да се гране ломиле од терета, ипак, за време мољења, „као да их потера нека невидовна сила, иодигоше се с необичном шумом, и у огромним, густнм гомилама, заклонивши сунчеве зраке на пет миља уоколо, одлетеше са села и њива му. а После благодарења отац Александар предложи парохијанима, да даду по рубљу са сваког рала, да се оснује сеоска болница.

На свадби код лекара Гедеонова, пријатеља свештеникова, сакупише у спомен том дану 1750 руб., да се отвори сиротињски дом. Пожар убрза отварање сеоске банке. Лекар изради, те им земство даде у зајам 3000 руб., Вјера Николајевна уписа 500, остали богатији људи ко толико, ко и више, и сеоока, банка би основана. За своје заслуге отац Александар поста благочини, доби камилавку и крст на груди, ну делатпост му не трајаше дуго. Године 1871-е умре 1 му љуба у порођају. Остав самохран, он поступи у Духовну Академију, и, пробавив у њој годину дана, покалуђери се. Такав је тај идеални тип руског свештеника. Кад му много одбијете, ипак ће оно, што остане, бити у стању, да вас одушеви, Такви су ти пастири, што хоће да воде своје сгадо путем добра и истине. Упознали смо се са сметњама, које гате ток раду им, и видели смо како се они ипак боре, да их одстране, патећи се у тој борби и идући, често до покон дана својих, по трновиту нуту с трновим венцем на глави. Част им, они раде на њиви Господњој, они су добри пастири! * * * А запитајмо се, шта раде наши свештеници, слободни од већине препрека, које тиште браћу им у Русији? Ништа! Већа их половина изметнула се у пусту гомилу лениваца, која живи само да једе, која је подивљала, отупела, заборавивши у тупости својој на наук високог свог учитеља. „Уста имају а не говоре; очи имају, а не виде; уши имају, а не чују, нити има дихања у устима њиховим" (Псалам 135, ст. 16 — 11). То су ннски експлоататори узвишеног свог позива, каста, која не сеје, а жање, једина, која чини тако, па је ипак у части. „На каноничној посети нашој, уверили смо се: да многи људи, а нарочито женскиње, не умеју да се иравилно арекрсте. А када су оне тако слабе у познавању верских истина и дужности, како ће се онда подмладак развијати у духу хришћанске науке ? Где год смо ово приметили, иоказивали смо и учили, како треба да се арекрсте." Ви мислите да то јавља неки епископ са афричког прибрежја, послат да прегледа, колико је успео мисионарски рад међу дивљим племенима ? Није, читаоче! То пише глава православне цркве у Србији. Читајте, крстите се и дивите! Претражите у памети, колико јс прохујало векова, од како св. Сава унесе хришћанску веру међу витешке