Просветни гласник

820

претке наше, и пог.шдајте — несрећно натражје њихово, данас, крајем Х1Х-ог века, нн најближем домаку престоници српској, не уме да метне на се крста Господњег! „За овакво незнање, пише Митрополит Србије, највише се има замерити свештенству. Јер кад би оно на ово пазило, могло би ако не внше, а оно бар научити сваког свог парохијанина и парохијанку, да се зна правилно прекрстити. ')" Где смо ми и куда идемо? »Власти, зар нема власти у земљи мојој ? <( узвикнуо би Аксаков, а Катков би додао: „Стрег.ите, безбожници, власт иде!" Ми, знајући прилике, смичемо само раменима, и питамо: Има ли код нас логике ? Зашто, да ое избацује рђав ученик из школе, а вук да се држи, да коље стадо ? Зашто да се неподобан чиновник отпушта из службе, а свештенику ленштини, да се дају сва средства, да ленује? „Чувајте се од књижевника, којц хоће да иду у дугачким хаљинама и траже да им се клања по улицама, и првпх места по зборницама, и зачеља на гозбама. Ти ће бити осуђени" [Лук а, гл. 10., ст. 46.), говори Христос за такве. Напоље, дакле, с тима, што претворише цркве наше у источњачке пагоде, напоље с најамницима из храма Господњег! Друга, мања половина ради, ву начело, по ком се управља рад јој, нсма ништа заједничкога са науком Онога, у чије су име свештеници постављени. Учитељ им није Исус Христос, узвишени проповедник љубави и браства међу људима, већ Мојсије, строги законодавац старих Јевреја. »Око за око, зуб за зуб, руку за руку, ногу за ногу, ужег за ужег, рану за рану, модрицу за модрицу« [друга чњига Мојсијева, гл. 21., ст. 24—35), понављају они за њим! Тај наук, који се у основи коси с високим учењем Спаситељевим, одвео их је тамо, где им није места, у вртлог политичке борбе, бацив их на ћудљиво море, чији вали прете погибљу не само њима, већ и божанској установи, којој су слуге Па зато док онај први део нашег свештенства ћут^ и зло ради, ови чине још горе, што говоре. Реч таквог сзештеника чује се свуд, сем тамо, где јој се приличи: са амвона у храму Божјем. А ту јој је место; ту треба да се види сакунљени народ око њега, као стадо око пастира својега, као деца око доорог оца, као ученици око врлог учитеља; ту, где је ваздух насићен жртвама паљеницама, тамјаном и измирном, а не у механи, где је и гадна Извештај Њег. Високопреосв. г. митрополита Михаила о свом званичнои раду у 1893. години (Просв. Глџ"ник, 1894., св. за марат, стр. 127).

реч и псовка, и дим и смрад каФански, те оскврњује ризу свсштеничку; реч, којом он утиче на народ, може стајати само на јеванђелској основици, може истицати само из науке Спаситељеве, а не из политичких чланака разних новина. Код нас мисле друкчије. Зато су храмови празни, а крчме пуне, вера пада, а безбожништво расте, име Божје уиотребљује се већином за нсовку. Где смо ми и куда идемо ? Свештенство тражи нешто друго, сем начела Христових; њему као да је лабав и узан камен темељац, који мученик са Голготе узида у основ цркви својој! Јадници, они заборављају или не знају, да нема ширег и тврђег з д ања од оног, што Спаситељ подиже. Љуби свог влижњег и твори добро! то је истина над истинама, једина апсолутна аксиома моралног живота, код које се човечји ум, од кад ради, није довио ничем узвишенијем. Нашим свештеницима то није доста; они се хватају за разне политичке теорије, од којих ће свака са временом постати лаж, да уступи место новој, коју чека та иста судбина. У политичком животу тако је и тако мора бити, јер у њему иде непрестана ч смена појава и начела; нова поколења доносе нова убеђења и нове правце; ну цркви није место у том колу, јер је њезино начело непроменљиво : Љуби свог ближњег! она има само један морал, којему је Христос учио пре деветнаест векова, и само један пут, да се оствари идеја љубави, браства и једнакости, онај, којим је он ишао. Тај пут Је сталан, чист, јасан, на њему није заблуде. Вините се памећу кроз иоторију човечанства и видећете, да је јаче или слбије скретање с њега увек повлачило за собом јаче или слабије падање људства, јер је истина само на њему. Нека сумшичење рије око узвишене личности Спаситељеве, колико му драго, материјализам поклониће јој се, као што јој се Ренан поклони х ); нека живот еволуише, нека се диФеренцира — човечанство неће никад хтети, да се затрпа тај светли пут, да се заборави и сруши волиу.о начело: Љуби свог ближњег! јер само будала подрива темељ дому свом, лудак потпаљује прах под кућу своју, идиот гледа да раздува ошши пожар, који би све са земљом сравнио. Бушити против тог начела, значи спремати смрт човечанству, јер оног дана, кад га не буде, људи ће се поклонити златном телету, завладаће егоизам, зацариће се насиље, право јачег биће једини суд, људство ће подивљати. Зашто, дакле, наши свештеници напуштају оно, што је стално, да се боре за оно, што је Ј ) Види апотеозу на крају његова Уге &а Јеиии.