Просветни гласник

321

променљиво. А то променл.иво Јв такве природе, да их гони на шпрење омразе, те их чини ненавидницама њихових ближњих и предметом ненависти стада њихова, њих, послате да буду проповедници мира и љубави! „Одсели смо, пигае архиепископ Србије, у дом месног свештеника. Мржња аарохијана арема њему тако је велина, да нико није хтео ући с нама у кућу његову... Један свештеник жалио нам се, како му је кмет, са велике мржње партискс, изгонио из цркве и црквењака и појца и тако нема с ким, да врши св. литургију. Ч" Тако је, и друкчије не може бити. Политика зна за пријатеље и непријатеље, ч свак, ко није с партијом, против ње је, а за противнике није у ње милосрђа. Ну ко тера свештенике да газе у политику ? Како то, да се код нас једном не увиди, да се политика уопште не слаже са свештеничким поз 1Вом, т. ј. да свештеник не може ни бирати, ни бити изабран. Свештеник има пред собом само парохијане свог села, само чланове једне духовне опгптине, који су му сви подједнако драги, јер су сви духовна деца његова, а не чланове разнпх политичких странака. Он иде пред овцама, и овце иду за њим, јер му глас познају. Врата, на која се улази у народ, нису за њ партије, већ једино ' он, Христос Спаситељ. »Заиста, заиста вам кажем: ја сам врата к овцама. Ко не улази на врага у тор овчиј, него прелази на другом месту, он је лупеж и хајдук. Ја сам врата; ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће н пашу ће наћи" (Јован, гл. 10., ст. 1, 7, 9), т. ј. у високом начелу љубави према ближњем лежи пут, којим свештеник једино улази у паству своју. Знгазив пак у полилитику, он тим самим дели своје село на два окола, он је с једнима против других, или, нека је све село уза њ, он је с њим против другог села и, на крају крајева, с једном половином народа против друге ; изашав на гласање, он се заузима за својега кандидата, ако није сам кандидат, т. ј. он кортешује, напада на свог супарника, удара на гласаче му, служећи се свима подвалама, које се употребљују у таквим приликама; њега мрзе, јер и он ненавиди; парохијани заборављају на чин његов, и мржња њихова прелази с њега на цркву Божју. У скунштини је тако исто, и ту су распаљене страсти, и ту је борба и ломњава разних начела; ту, као члан партије, свештеник мора често да гласа за оно, о чем и у сну не сме сањати. Нашем свештенству не одузима, дакле, право, да бира и да буде изабрано, нико други, до највиши ауторитет за њ : дух високе установе, којој служи ; држава г ) Ил(1ет.

му може пружиш сва права, која даје свима грађанима, ну свештенство сме примити само она, која се не косе с позивом његовим, јер му је Христос главч. Па шта ћете у политичким странкама ви, који амате само једно начело: ширење свеошпте љубави, и само једну проповед, реч свеопштег пратања у име свеопгатег браства? Свештеник и партизан ! Не пскључује ли то једно друго? Или смо ми ваљда једини народ, који хоће да докаже целом свету логичпу несмислицу, да је А и поп — А једно исто ?! Напоље, дакле, из политике са свима, од највиших до најнижих, који служе олтару Божјем, и напоље с политиком из цркве ! Партизанство заноси, па се у заносу проповеда лаж и чини зло. То је као оно вино, о ком говори Исаија : «Свештеник и пророк заносе се од силовита пића, освојило их је вино, посрћу од снловита пића, заносе се у пророковању, спотичу се у суђењу" (гл. 28., ст. 7.). Сатрите то блато, које је због вас попрскало чак и крстиће на торњевима православних храмова наших, причестите се и нођите путем наука Христова, да се не рече народу о вама: »Пророци твоји пророковаше ти лаж и безумље, и не откриваше безакоња твојега, да би одвратили ропство твоје ; него ти казиваше утваре лажне и које ће те прогнати. Пљескају рукама над тобом сви који пролазе, звижде и машу главом.... Разваљују уста на те сви непријатељи твзји, звижде и шкргућу зубима говорећи : прождресмо !" ( Плач Јеремијин, гл, 2., ст. 15 — 16). Прените се, да се не збуду пророчанске речи : »Који воде народ, они га заводе ; а које воде, они су пропали". (Исаија, гл. 9., ст. 16.). Црква је ван странака, и свештенство мора бити такво, Стојећи изван њих, има се више корисна рада, него у њима. Свештеник ће држати недељом и празником проповед у храму божјем ; а после ручка, у благе дане, скупљаће народ у школско здање, било да му држи предавање, било да му чита поучне књиге, чија се тендепција не коси с позивом његовим, а које прост човек не може сам прочитати, будући је неписмен. Он ће отварати сеоске библиотеке и биће моћни чинилац у ширењу просвете народне, памтећи да непросвећен човек не може љубити свог ближњег, гледати брата у њему и праштати му, јер је тамна душа његова робиња рђавим инстинктима и свакојаком залуђивању. Знајући да је економско стање у тесној свези с моралним и интелектуалним, он ће се занимати и пољопривредом и научиће народ, како да му мајка земља што боље плати за капље зноја, којима је