Просветни гласник

РАЗНП ЗАПИСИ

школовању и отпуштању слепих и глухо-немих питомаца, као и о уређењу школе и радионица. Правила ће нарочито обухватити : а) у којем ће се узрасту примати глухо-нема и слепа деца на издржавање и школовање; б) кад ће се, по свршеном шко.швању и изученом занату, отпуштати из дома; в) какву ће наставу у школи имати и које ће занате и ручне радове изучаватп и т. д Управни Одбор овлашћује се да према новчаним средствима, изложеним у чл. 16. ових правила, отвори одмах у друштвеном дому засебно одељење за глухо-нему, а засебно одељење за слепу децу, или да отпочне рад најпре с једним а доцније и с другим одељењем. Београд, декембра 1893. год. Председник одбора: Свет. Николајевић ; Потпредседници: Н. СаасиЈг, Махаило М. БогићевиИ; Секретари: Драгомир Брзак, Љуб. Љубинко ПетровиА ; Чланови: Михаило ПавловиК, Н. Ђ. РашиК, Ст. Д. Поиовић, Л. Аазаревић, Вукашин Ј. Петровић, М. П. Шаачанин, Никола Нрсмановић, Д. Ћирковић, Коста Д. Главинић, Д-р Ђ. Димитријевић, Јаков Алкалај, Ј. Бајлони, Д. Стаменковић, Милован Р Маринковип, Пантелија Славков Срећковић, Мих. ВалтровиК, Давид Були, Ђорђе Вајферт, Ђока НиколајевиК-Хаџи, Петар И. ЈовановиК, Глиша Матић, Љуб. Ј. БојовиА, Д-р В. БакиИ, Петар М. Никетић, Петроније М. Савип, Младен Вељковић, Јован Бољарић". * * * Ова су правила потврђена надлежпом државном влашћу 26. априла ове године. Управни Одбор овога друштва издао је нарочити проглас и позвао све родољубе да својим прилозима притеку у помоћ друштву и омогуће му што успешнији рад у предузећу. У прогласу се поред осталог вели: „Огроман је број невољника у Србији, који су од рођења лишени најкориснијих и најдражих чула човечјих. То су невољници: они што не виде и они што не чују. Ови последњи, с губитком слуха, осташе лишени и моћи говорења, тога силнога средства како за исказивање и измену мисли, тако и за облагорођење срца. Колико је тешка судбина таквих невољника, не да се ни из далека насликати, јер они нису у стању да ичим на свету сами олакшају грозну невољу своју, — што је и разумљиво и опростиво. Али је неопростив грех, што друштво, у коме они живе, ништа не чини за спас њихов : да им ум просвети, срце облагороди п руке оспособи за рад и уметност, за корисне послове и занате, како би се и она приближили срећнијим

људским отворовима и постали кориснн и себи и својој породици, а с тим и друштву у коме су. Ми, који смо срећни да гледамо сву лепогу света овога и да слушамо заносна тепања оних, који су нам мили н драги; ми, који гледамо блиставо сунце и слушамо складно цвркутање птичица ; ми, који смо се много и много пута гњурали у бескрајно море божанске хармоније и на топлим грудима тужили се на силне недаће жнвота нашега, — ми смо дужни, ми треба, ми морамо олакшати тешку судбину ових бедника, који у бескрајнеј ноћи и у вечитој, ужасној гишини трају дане своје. Дакле само с мало милосрђа ми можемо пакао ових невољника у рај да претворимо, а милосрђе и јесте воћка, која у рај.у цвета. А све се ово да постићи. Данас је век напретка, век огромних усавршавања. Потребе су веће па је и стваралачка моћ порасла готово до немогућности. Данас је наука толико одмакла, да и слеп може прогледати и глухо-нем чути и свачији говор иа свој начин разумети. За то треба само племенитих и милосрдних људи, који ће од свога добра и иметка одвојити онолико колико хоће и могу, ге да с вечите ноћи и бескрајне тишине ових невољника спадну црни застори пуни јада и чемера. Што се до сада није помишљало на очајничку еудбину ових бедника, да се у неколико правдати толиким другим нашим оиштим јадима и невољама и толиким пречим потребама и жртвама, које смо за ову земљу једнако до сада подносили. Али свакако не служи нимало на част ни овом хуманом веку, који је на измаку, ни нама свима, који живимо у њему, што је у нашој отаџбини остављено без икаква старања ггреко 6000 слепих и глухонемих невољника, који су, тако рећи, као нешто непотребно на улицу избачени. Крајње је време, да се бар за неки део тих невољника озбиљно и енергично побринемо и заузмемо, те да их изведемо на пут спасења и човечјег достојанства. Само тако одужићемо се и веку у коме смо, и науци која нам је ум просвегила и срце облагородила, те осећа туђ јад, као и свој; одужићемо се и највећем и најузоритијем учитељу, Спаситељу рода људског, који је својом божанском речју слепима вид даривао, а глухима слух повраћао. Дакле и као људи и као хришћани не смемо се више уклањаги испред задатка, који очекује журнога решења баш од данашњега нараштаја. Тако схватајући своју дужност према ближњима, који живе у вечитој тами бзз зрачка светлости и у пустошној глухоћи, у коју не допире ниједап звук шумнога живота, који разум на раз-