Просветни гласник

394

ПРООВЕТНН КОВЧЕЖИЋ

мишљање покреће, ниједан гласак милоште што ерце потреса, склопило се у нишој престоници, пре кратког времена, друштво „Краљ Дечански к , са задатком: да учини од своје стране све што може, те да својој браћи без вида и слуха, према својим силама и средствима, олакша тешку судбину њихову. Али без обилате и сталне помоћи друштво „Краљ Дечански® не може да оствари задатак свој. Треба огромних издатака за издржање и васпитање ових невољника. Треба нарочитога завода у којем ће се питомци учити разним занатима и вешгинама како би после више-годишн.ега учења могли постати корисни грађани и себи и друштву у коме су У основним аравилима овога друштва изложена су сва средства, којима ће се друштвени задатак постизавати. У низу тих средстава на првом месту стоји стална годишња. иомоћ од стране државе, која је, и по закону о уређењу санитетске струке у нас, а и без тога закона, по самој природи ствари и задатку својем, и позвана и дужна, да зло и невољу отклања свуда где их има и да на пут спасења изводи оие који бн јој иначе били од штете или ионижења пред целим просвећеним и хуманим светом. Оем ове државне помоћи, друштво »Краљ Дечански" нада се с пуно поуздања, да ће га стално и обилато помагати како поједине корпорације и општине, тако и срезови и окрузи целе Краљевине Србије. Али да би се овај први завод у Краљевини »за глухо-неме и слепе" могао подићи на са свим савремен, модеран начин, као што су слични заводи у других напредних народа; да би вазда на висини остао и своме циљу потпуно одговарао, — треба много, веома много и помоћи и жртава и средстава. Надати се да ће се сваки племенити родољуб одазвати позиву управног одбора овога друштва и ио могућству својим ирилозима потпомоћи истакнути циљ, како би се и они невољници, који су лишени три најдража природна дара: вида, слуха и говора — потпомогли и облагородили, те тиме им омогућили колико-толико лакши живот у данашњем друштву. »Помозите невољнику па ће и вама Бог ! 1( Ј. Д. Ј.

Споменик "Бури Даличићу. — На 11етров-дан ове год. огкривен је споменик покојному Ђури Даничићу, српском књижевнику и научнику првога реда, Овај споменик подигнут је у Београду, на Калимегдану, на десној страни спроћу споменика по-

којнога Јована Гавриловића, који је подигло »Учитељско Удружење.' 1 И тако сад Калимегдан красе споменици двојице од најзаслужнијих Срба. Иницијатива за подизање Даничићевог споменика припада велико-школскоме друштву „ Даничић," које састављају ђаци историско -Филолошког одсека у нашој Великој Школи. Овај споменик састављен је из бисте покојнога Ђуре Даничића, која је направљена од бронзе, и од каменог постоља, које је направљено од врло лепог мрамора. Споменик је подигнут добровољним прилозима, који су неколико година прикупљани у нас. И овај, као и Гавриловићев, споменик правио је иаш познати скулптор, г. Петар Убавкић. На спомепику је златним словима и циФрама исписано ово: ,,Ђура Давичић 1825.-1882". При свечаном откривању овога споменика било је доста отмена света и државних великодостојника, међу којима су се могли видети: министар војни, начелник министарства нросвете и црквених послова, који је заступао министра, јеровај није био у престоници, пређашњи и садашњи председник београдске општине, неколико државних саветника у пензији, ноколико проФесора Велике Школе, многи од наставника средњих и основних школа, других чиновника и много осталих грађана оба пола, ђака Велике Школе и других шк.ола. Пре свечаног откривања споменика свршено је водосвећење, које је изврпшо архимандрит Фирмилијан, ректор Богословије, заједно са још неколико београдских свештеника. На послетку је, пред само откривање споменика, изговорио кратку прикладну беседу за ову свечаност, председник друштва „Даничић,,, г. Јован X. Васиљевић, ђак Велике Школе, који је ове године свршио историјско -Филолошки одсек у нашој Великој Школи. У тој беседи изложен је у кратким потезима живот и рад покојнога Ђуре Даничића, а нарочито је истакнут његов рад и заслуге за зближење Срба и Хрвата. Д-ру ФилосоФије Ђури ДаничиКу, који се тако прозвао у књижевности, право је крштено име Ђорђе а презиме Поиовић. Он се родио у Новоме Саду на дан 6. априла 1825. године. Школовао се: у месту рођења, у коме је свршио основну школу и гимназију; у Пожуну, где је учио философију ; и у Пешти и Бечу, камо је слушао права и Филологију. У Србији је најпре био постављен за библиотекара Народне Библиотеке, а за тим за проФесора словенске Филологије, опште историје књижевности и естетике у нашој Великој Школи. После тога преко своје воље био је постављен за секретара у министарству унутрашњих послова, али на ту дужност није ни ишао. Доцније био је изабран за секретара