Просветни гласник

газнп злпиеи

»Друштва Српске Словесности 1 ' у Београду, а још I доцније буде позван за секретара „Југословенске Академије знаности и уметности" у Загребу. За тим је поново био постављен за проФесора у Великој Школи и поверена му катедра Филологије, у ком је звању и умро, јер је он до смрти био проФесор Велике Школе и примао плату, ма да је последње године свога живота провео у Загребу, прибирајући грађу и радећи на највећем свом делу — »СрпскоХрватском Рјечнику." Као што се из изложенога види, Даничић је скоро цео свој век ировео, радећи наизменце час у Веограду, а час у Загребу, те се и по томе види да је он био велики пријатељ српско-хрватскога браства и заједнице. Он је имао око седамдесет својих књнжевних и научних радова, од којих су му четири преводи, а остало ориђинали. Д -Р Ђура Даничић био је члан ових књижевних и научних друштава: »Друштва Српске Словесности« у Београду, књижевног одељења „Матице Српске" у Новоме Саду, „Царске Академије Наука" у Петрограду, »Југословенске Академије знаности и уметности® у Загребу и почасни члан „Српског Лекарског Друштва« у Београду. Он је учио српскому језику књагињу Јулију и Њено Величанство краљпцу Наталију. Даничић је умро 4. новембра 1882. године у Загребу. Још за живота изјавио је да би желео да га после смрти сахране у Србији. Та му је жеља п испуњена. Његово тело о државном трошку пренесено је у Београд 13., а 14. новембра 1882. године укопано је код цркве светог Марка у Палилули. Покојни Ђура Даничић био је, као што му г. М. Ђ. Милићевнћ у надгробној беседи лепо вели, велики родољуб, осведочени научник, аризнат књижевник, ваљан наставник, вредан и неуморан иосленик. Слава му!... Ј. Д. Ј. Занимљив проналазак. — Помоћник у физичкој лабораторији университета женевског, г. Сћаг1еЗ Маг§о1, учинио је недавно овај врло занимљив проналазак: кад се шиљком од алуминијума натрља стакло, добију се врло светли граговн од тога мегала, који се ма како брижљивим прањем или утирањем не могу уништити. Ова особина алиминијума, да тако јако приања за стакло, као и уопште за све супстанце, којимаје силицијум главни саставак, нарочито се лепо показује онда, кад се површина стакла покваси водом, или се стакло задахне устима те се оно обложи маглом згуснуте водене паре.

Сем тога је преко потребно да је стакло чисто, а тако исто и шиљак од алиминијума, којим се хоће да шара по стаклу. — Г. Маг§-о1; је за своје огледе начинио неку врсту обртаљке (вртешке), која се врло брзо окреће, и којом он гради свакојаке цртеже на стаклу, сасвим као што раде обични гравери. Ови цртежи показују метални сјај и преливају се у разним, живим и светлим бојама. Кад се ти цртежи глачају челиком, а онп изгледају као да су металне инкрустацнје (облози). Приањање је савршено. Нема сумње, да се са тако украшенога стакла уиотребом хлороводоничне кпселине или калихидрата може уклонити алуминијум, али цртежи остају недирнути. Цртеж се тако рећи упио у стакло, као да алуминијум нагриза стакло, кад с њиме дође у додир. — Има и других метала, који остављају јасне трагове на стаклу, као н. пр. магнезијум, кадмијум и цинак, али ниједан од тих метала неми ту особину у толикој мери као алуминијум, сем, може бити, магнезијум. Недостатак је пак магнезијуму, што му се трагови на стаклу лако оксидишу те их нестане; с тога је и практична употреба магнезијума за тај циљ врло ограничена. Напротив, примена алуминијума је неограничена; јер не само да ће тај метал истнснути резање (гравирање) на стаклу, него ће се од сада писаљком од алуминнјума лако и брзо моћи распознавати ирави дијаманти од лажних (имитација). На правом дијаманту (који није ништа друго до угљеник) алуминијум не оставља баш ни најмањег трага, а на лажним дијамантима, који се граде од разних силиката (стакла, горског кристала, страса и т. д.), виде се јасни трагови црта, вучених шиљком од алуминијума. С. П.

Заоставштина Вука Сте«. Караџића. — И ако је овај творац нашега данашњег књижевног језика и правописа умро још пре пуних 30 година, сви његови посмртни списи нису јога ни до данас објављени, а међу њима је и таквих, за које се ништа није ни знало. Сада пак, смрћу Вукове кћери покојне Мине А. Вукомановићке (умрла у Бечу 31. маја о. г.), од које је српска држава још раније откупила сва дела Вукова, нашем је министарству просвете припала сва њена и Вукова књижевна имаовина, те ће се њоме обилато користити српска књига и наука. Министар је просвете, одмах по срмти Мининој, послао у Беч председника „Одбора за издавање Вукових дела", г. П. П. Ђорђевића, држ. сав. у пенс., да из покојничине посмртне заоставштине одвоји све што се тиче самога Вука и