Просветни гласник

ПРОСЕАВА ПЕДЕСЕТОГОДИШЊИЦБ ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ

положаје и нреда се одмору. Ну чим се смркне, сакривене чете изађу и без икаквог отпора пређу градске зидове. Чим оне ночну борбу у уаатрашњостп града, н војска српско-угарска споља обновп јуриш. Посада, буде исечена пли у ропство одведена, Шабацзаузет. Освојење Шапца сматрано је као велика хришћанска победа. Са освојењем Шапца ишла је п сва стара Мачва т. ј. цела водопађа Јхолубаре и Тамнаве са оним крајем између Дера, Дрине и Саве, заједно с Подрињем до садашњих ужпчких граница. Прешавпш у угарске руке, Шабац је свршио свој први, стари период. Са угарском заставом на шабачким бедемима, почпње средњи перпод овога града. Заузеће новога града Шапца хришћанском војском била је маленкост за бујицу турску. Турска сила отпоче напад на целој линији савскодунавској, тежећи да понесе своје заставе у равнице старе Паноније. Под ударцпма Турака, а немајући више Србију као бедем, Угарска се брзо клонпла своме паду. Око 1521-ве године прилике у Угарској биле су врло рђаве. Ерајња је беда била у Финансијама п у војној управи. Најамна, онда регуларна војска, није се могла држати без новаца. На угарском је престолу слабомоћни и млади краљ Људевит II. Најсилнији турскп султан, Сулејман II., крете се те године са силном војском и великпм опсадним топовима, које су носиле камиле. Удари на Шабац. Поеада се бранила јуначкп, али га Турци ипак заузму 8. јула. По том Турци поплаве п опустоше Срем и ударе на Београд, па и њега заузму. Наши летописцн с речпма пуним бола о томе пишу: „Ва лето седам пљада двадесет девете (1521) ходи цар Сулејман на Угре и прими Београд и Заслон и пороби Срем"... „Ва лето 7029. паде султан Сулејман на реку Саву са множаством Измаилтени, и прехождаху реку Саву јакоже по суху, сиреч по мосту на он пол Срема, инп же ва корабљах преплуше, јакоже не бн моштно ни рекам тем силним Измаилтене удржатп.... И ва тој земљи Срема, глагољу, дивна, лепа п украшена места и села запустеше, цркве и градове разорише, а славни град Белград невољеју Угри предадоше Измаилтеном, ванидоше ва њ агаренска чеда месеца августа 29. дан. А госпожда Јелена, бившаја деспотпца п невољеју остави славнп град Кушшик и даде се бегству преко реке Дунава ва ванутрњују Угрију, а славну и дивну земљу деснотову Турци попленише и лепи град Купиник разорише месеца септембрија 9. дан." проовктни гласник 1894.

421

За тим је године 1526., 29. августа следовала крвава Мухачка бигка. Узаман н овога пута Срби се јуиачкп борише за одржање Угарске, битка на Мухачком пољу бпла је Угрпма што и Косово Србима. Краљ им погибе, ну не онако славно као наш кнез Лазар. Дуго је Угарска познавала шта је турско господство. Ну ничије није вечнто, па и звезда турске величине залажаше западу. Велики топови Кара-МустаФе под Бечем умукоше за увек, благодарећп срцу велпког Словеннна, пољског краља Јована Собјеског, његових храбрих Пољака и 15 хиљада јуначких српских ускока са много других племенитих и одважних Срба у Угарској. Плима турска за свагда одсече у корито. Јеврона се словенском помоћу ослободи претећег ропства. Хришћанска се војска поново јави на обалама Саве и Дунава, иа н под нашим градом. Године 1695-те гроФ Гвидо од Старенберг освоји Шабац. Године 1717. била је на Шапцу крвава битка између Аустрнјанаца и Турака, после које Пожаревачкпм мпром прппаде Аустрији. Године 1739. Београдским миром Шабац је враћен Турцпма, ношто су му најире порушени бедеми. Године 1788., 28. марта, пређецар Јоспф И-гп преко Саве на Кленку, п заповеди, да се предузму напади на Шабац. Српски добровољци, предвођени капетаном Соколовићем, продрууварош 18 априла. Горње и доње предграђе буде спаљено. Посада се преда 12 априла Цар Јосиф нареди да се Шабац после тога онрави и утврдп. У тако утврђепом на ново Шаицу беше у јуну 1788. године командант капетан гроФ Браиковић. Свиштовским миром (1789) враћен је Шабац опет Турцима. Године1793—1794. Шабац доби нову важност тпме, што поста епископска столица. У томе наступи и 19-ти век. Што је зора иза тамне, мркле, дуге ноћи, то су први данп овога столећа за наш намучени народ. Почетак 19-ог века обећавао је прелом и уопште човечанском животу. Век је овај одњихао мужеве равне па и веће од класнчких величина, те умесно и велики песник народа нашег владика Петар II. Петровић Његуш узвикује: „Нек се овај вијек горди над свијема вјековпма! Он ће ера бити страшна људскијема кољенима." Неправде турске, а нарочито злогласних дахија, беху већ тако велике спрам народа српског, да, по речпма песника српске револуције, п саме небесне и надземаљске силе почеше давати знаке, да Срби треба да се на оружје дижу. „Небом свеци сташе војевати „И прнлике различне метати 56