Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

461

је некакав Иван Иванович рекао, да су у Љоље „шећерни прстићи% ну све је забадава — госиођица се снебива и остаје при свом. — Поговорите с нашом музиканткињом, рече ми домаћица. Она зна четири језика, и толико је учена, да јој се мало као извитоперило у глави. Доцније, кад се упознах с том дамом, видех је врло образовану; она је слушала течајеве у Цириху и свршила је париску копсерваторију, ну зао удес задеси је, да даје часове по трговачким кућама, па отуд поста нервозна и болесна. Још ме је сиротица опомињала, да не ступам Њевјерову у кућу, причајући ми, како је пре подруг године умрла код њега једна гувернанта после десет месеци, већина иак да не остаје више од месец дана. У вече, играјући се с Лзољом и Дуњом крокета, чула сам, како се Михеј Михејич ценка с месарским момком, који разноси месо по летњиковцима. Ови су куповали Фунту по шеснаесг копјејки, а он даје десет. „Узмите, ваше стеиенство, ваш калФа рекао ми је, да вам треба. 1С »Једи га сам, казао сам ти десет, а ако даш и за једанаест нећу. Носи! а Месар стење дижући корпу на главу 1 ), а Михеју неправо, што му не попушта. „Покажи карту, по ком праву тргујеш", вели му. Момак вади неку цедуљу чизмама иза сара, ну неда јевтиније. Срећа ме послужи, те нађох у три куће да учим децу. Најмивши собицу код Чухонаца 2 ) за три рубље месечно, хтедох да идем у Петроград по ствари, па се стадох праштати с породицом Њевјерова. — Куда ћете, рекоше ми, влак не стиже тако рано. У осталом, зар мислите, да ћемо вас пустити пешке до станице ? Ми имамо своја кола. Кроз по часа дознадох, да су кола отишла на пошту, те тако одоцнех. — Останите код нас још једно два дана, наговараху ме. Часове ћете давати од 1-ог, а сад је 27-и. За то време ми ћемо отићи у Петроград на парастос, па можда ће нам мати дати савет, да ли да вас узмемо, макар и по ту цену, коју тражнте. Изговарах се, како нисам понела са собом доста ствари, и како се бојим, да са свим не покварим одело. „Иштите од собарице, казаше ми, она ће вам дати." После њихова одласка у град, приметих, да је орман АграФене Васиљевне закључан. У суботу упутисмо се у цркву на вечерњу. Да ме натерају да идем иза њих, ЛзољаиДуња пођоше упоредо са 1 ^ Руснјц ноое такве терете на глави, да човеку отане памет.

1 Финландски урођеници око Петрограда.

иросвктни гдасник 1894 г

шваљом, која је у дому живела, ну ја стадох корачати с њима заједно, те закрчисмо цео пут. Видевши кола, где нам јуре у сусрет, узех Љољу за руку и рекох јој, да идемо остраг. Она се обрецну на ме: „Оставите ме, јесте ли ви полудели! Није него још нешто, баш ћу вас слушати! И сама | имам очи.* Доцне у вече вратише се родитељи њезини и рекоше, како им мати не саветује, дависокоуче децу. „Нашли сте стан, приметише ми, а ручати можете и код нас; и за вас биће доста." На часове ваљало ми је пролазити покрај њихова летњиковца. АграФена Васиљевна позва ме два пут на ручак, да ме испипа, не идем ли можда да се купам, већ баш у истини учим децу. Кроз једно две недеље запита ме: — Зар вас још држе? — Држе, велим. — Ну, кад вас држе Немци, лекар и енжењер, учите онда и моје кћери. — Не могу, рекох јој, и тако немам никад одмора. — Издураћете. Бог вам није ускратио здравља, није вас увредио. — То је зато, што и ја никога не вређам; а кад бих дала вашој деци да ме вређају, и Вог би ме увредио. — Немате право, што тако говорите, јер не видесте од нас никакве увреде: нисмо вас посадили за један сто са слугама, већ једосте од оног што и ми. А деци свакојако треба одавати поштовање; зато су домаћини. Да, нас уче, да поштујемо науку и добро, а руски трговац не зна цене том товару, сматрајући га за ђубре, и презирући сиротињу „голу као кост", коју му глад гони под кров. Он тежи само да се . обогати, не гнушајући се никаквих средстава; зато наравствена висина код трговачке деце, и кад се уче, остпје она иста, као и код родитеља им. Ове мис.ш њихове наперене су само на то, да се нагумају што више новаца. Они као да и не сањају и не верују, да човек не може живети само о хлебу '). Тако, ето, описује руска учитељица погледе на васпитање те богате руске касте, која је зар зато толико побожна, што је толико грешна. У Москви мало те свака друга кућа није црква, а белокамена матушка је средиште руских трговаца. Нигде у Русији не бију тако много челом пред иконама, и не прилажу толико на цркве, ну нигде и лицемерство није развијено у тој мери, као у Москви. Изгледа да се њезини трговци једном руком !) Новое Времи од 2-ог априла, 1894. год.