Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЂ

57

четка. Оамо пајгорег и најбољег нећеш наћи. Сви су бољи и гори. — Ипак су једни гори, а други бољи. — Није тако. — А јеси ли ти добар ? — Нисам 1 — Онда си рђав ? — Нисам ни рђав. — Па шта си ? — Ја сам као и сви људи, нити имам добрих страна, нити недостатака. По твом мишљењу ружа је добра, а коприва је рђава, а по мом — обадве су добре или, ако хоћеш, обадве су рђаве, а још боље: нису ни добре ни рђаве, обе су — производи земљишта... Немаш их за што ни хвалити, ни ружити. — Је ли и тебе одгајило земљиште? — Да шта? — То јеот, ти хоћеш да речеш, да те је средина зајела. — Опет шупље речи I Ја сам просто производ свог земљишта, цветак, разумеш ли ме ? — Бива, ниси чак ни животиња, већ нешто ниже од ње, биљка. — Биљка не стоји ни у колико ни више ни ниже од животиње. — Дакле нико није крив животу твом, немаш се ни на кога потужити ? — Опет пуста реч!... Крив?... Зар је коприва крива што ју је земљиште родило? На свету није ни кривих ни невиних. Зар сам ја крив што сам се родио ? Мене нису питали желим ли се јавити на свет. Зар сам ја крив што ћу умрети?./. Тако исто нисам крив ни што живим... Све су то празне речи! Тако се говори кад се кроз парче дарвинизма гледа на свет, кад се закони органског царства примењују на наравствени живот човечји. Онда је све ништаво, онда су највише друштвене идеје глупи, бесмислени изрази. „За мене, вели Черевањин, нема ништа не само позитивног, већ ни негативног, мени је свеједно! Глава ми је тако удешена да у свакој речи налазим шупљину, а у свакој појави — неку ругобу. Пре сам се кидао вичући: труд, отачаство, љубав, слобода, срећа, слава и још много лепих речи, ну још тада сам осећао да сам лагао, а сад не желим ништа сем сна, несвестице, заборава. На свету не постоји љубав, већ апетит оита човека; нема девојака, већ жена; место поезије, у животу је одвратност, досада и чама бескрајна.« просвктни гласник 1895. г.

Из таког погледа нижу се други. „Ја никог не волим, исповеда се Черевањин Молотову... Ја и себе не волим... За кога да се бринем, за кога да радим ? Ваљда за будућа поколења ?... Још једно безумље! Често чујеш од бољих људи како они раде за будућност. — Чудновато !... Та нас онда неће бити... Хоће ли нам изрећи захвалност будуће поколење? Свакојако, нећемо је чути, јер ће нам уши запушити земља... Уосталом, оно нам неће ни бити захвално, него ће нас још и изгрдити зато што ће поћи даље од нас, зато што ће му сметати у тежњама људи старог кова, т. ј. моји и твоји вршњаци и једномиеленици... На свету је такав обичај: чим син дорасте да може имати свог сина, почиње грдити оца. а Другим речима, код људи је као и код животиња. Кад штене ојача, лаје на кују, која га је оштенила. Оцеви даве синове, синови унуке, унуци праунуке и тако у бескрајност. А савест? запитаћете га. Па на што онда сила воље, већ да се заглуши бол морални? »Пред савешћу, одговара вам Черевањин, ја нисам никад затварао очи, нити сам је се бојао, нити сам се правдао пред њом. Не, ја сам јој гледао право у њушку, хладно и јетко, са стиснутим зубима. — „Хоћеш ли још? <( пита ме она. — Шта знам, можда и хоћу. — Чеето сам се бацао на постељу, покривајући главу јастуком тако јако да сам се скоро гушио, па кад сам и тада чуо глас њезин: »Хоћеш ли још?" — одговарао сам у беснилу: Хоћу, баш сад хоћу!» Кад сила воље служи на то да се заћутка грижа савести, кад све више тежње немају смисла у животу, кад је љубити свог ближњег глупо, а радити за будућност још глупље, онда ракија долази на прво, а «апетит сита човека® на друго место. „Седиш, седиш, казује Черевањин, а чама тако навали на те, да и сам не знаш како си се нашао у крчми или у пивари. Кад искапиш чашу ракије, на једанпут подиђе те ватра, груди се широко надимљу, живот се започне... Време — лепо, новине —■ одличне, ракија — дивна!.. Тужне мисли оставиле те, а пиће иде по теби, расте и шири се... у глави ти магла, у крви огањ... рад си и певати и плакати и сав свет ижљубити... То није маштање већ живот... Ја га осећам, скоро га пипам рукама. .." — Зашто то чиниш? пита га Молотов. — Зато што ми се свиди. Па радимо, дакле, само оно што нам се свиди, тим пре што се само једанпут живи. Све што је 8