Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

— на земљи је; душа је продукат чулни, па гине заједно с телом ■— комедија живљења свршује се потпуним ништавилом. „Положиће те на сто, вели Черевањин, а под сто — метнуће лончић с дезинФекцијом. Окадиће те тамјаном, певајући тужне химне, као што су: „Море жића" или: „0, да чуда, како се предадосмо трулежу ? Како се свезасмо са смрћу?"... Окупиће се знанци и пријатељи и почеће те целивати: ко је смелији — у уста, а ко је плашљивији — у венац на грудима твојим... Па онда? . . Кад затворе сандук заклопцем, зашараФиће га вечним шараФом мајстор вечног еснаФа, гробар Иван СоФронов, и спустиће тело у стан подземни... Рака... већ видим како иду, како се пужају, како миле: црви, пацови, кртицс ... Кроз десет година провалиће се заклопац — све ја то знам — а кроз тридесет остаће само лубања и две кости од карлице..." Кад се живи таким животињским животом, боље је не живети. Молотов, убеђени реалист, увиђа то, па вели свом пријатељу : — Иди, брајко, на Њеву, па се дави! Шта да чекаш од сутрашњег дана? Зашто и сутра да живиш ? Пељај ! Черевањин се нашао у забуни. — Зашто још ниси ишчупао из душе те гадне мисли ? наваљује на њ Молотов. — Нисам могао. — Лажеш ! Черевањин подскочи мало са столице. — Човек може све учинити, наставља Молотов. Ти ниси марио за се, па си развратио сам себе. — Таки сам се родио. — Треба се препородити. — Доцкан је ! — Лажеш ! Черевањин плану, али само на тренутак, па се дубоко замисли. — Чудновати су људи, као ти што си, рече му Молотов. ЈКалите што је живот кратак. Па што је краћи, тим је више побуда за живљење. Ако си уверен да се твој живот неће поновити, ваља ти га чувати ; природа нам није дала много дана. — Онда ће потпун егоизам постати основа животу. — Егоизам рађа љубав. Кад се задовоље твоје потребе, пробудиће се у теби страсна жеља да и остале начиниш срећнима. Ти не љубиш друге зато што себе не љубиш. Ну и теби је ваљда било жао људи, помагао си им, бринуо си се за њих, сажаљевао си их ?

— Оамог себе било ми је жао, а више никога. Несрећа људска раздражавала ме је, не дајући ми мира ; то ме је срдило, и то је све. — У том и лежи љубав, што тућ бол постаје толико твојим болом, да ти је жао самог себе. За Помјаловског то беше ново начело. Дуализам, делећи душу од тела, идеју од материје, вечно од пролазног, проповеда обуздавање телесних страсти ради душевног спасења. Љуби свог ближњег и твори добро да будеш праведан пред Богом и да стечеш души у рају насеље. На супрот такој наравствености, истакоше шездесете године, на основу материјалног монистичног учења, „теорију егоизма" и „теорију слободних страсти. 8 „Као што бубрези луче мокраћу, тако и мозак пронвводи мисли, покрете и чувства", пише Карл Фогт. Душа, дакле, није случајно унесена у тело, не лежи у њему као у неком затвору, управљајући се својим засебним законима, већ се слива с њим стално, крепко и нераскидно. У њој се јавља она иста сила која бесвесно дејствује у крвотоку, варењу и т. д. и долази до сазнања у функцијама живчаног система, а особито мозга. Апстрактан дух, вели Доброљубов, не може се замислити без материјалних својстава; душа не може бити без живог човечјег организма, нити жив човечји организам без ње. Кад, дакле, нема вечног живота, љуби пре свега себе, и гледај да што угодније проживиш, управљајући се по слободним, јестаственим побудама природе евоје, а нс по претписаним начелима. Љубећи себе љубићеш и ближње своје и чинићеш им добро не из бојазни да пакла не допаднеш, већ зато што ћеш аријатније живети на свету, ако међу твојим суграђанима буде мање мрака и заблуда, мање кривде и патње, мање суза и болова. Ради савесно и ревно, да стечеш па да постанеш независан и морално и материјално. Поштуј новац, то је државна установа. За новац можеш купити хлеба и сувремених идеја, јер се и оне на ваљају на улици, већ се продају у књигама. Егоизам научиће те ценити човечанско достојанство твоје и љуто ће те болети кад га спазиш понижено у сабрату твом. То ће те изазвати на борбу у корист његову. Егоизам рађа љубав. Преврат у души Помјаловског беше извршен. Нове идеје дадоше му и нов поглед на свет и ново морално начело. Надати се је било да ће се тишина бар сад вацарити у души његовој. Међутим, њега чекаху још горе муке. * * * Одушевљеним, убеђеним радником ступио је Помјаловски у редове новог поколења. Поимајући