Просветни гласник

488

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА

распореда историјскога градива. Ну нама се чини да је у ову историју унесено много материјала из преисторијскога доба у историјско. Тако § 12. у почетку мисирске историје, § 34. Елам и стара Вавилонија, § 54. у историји Феничана, §§. 64. и 65. у историји Јевреја, §§ 81. и 82. у историји Нранаца, 94., 95. и 96. у историји Индијанаца, историја Грчке све до Ликурга у Спарти и Солона у Атини. Грађа, која се третира у овим §§, доисторијска је, т. ј. она не припада историјском но преисторијском времену. Сва она најстарија уређења код појединих народа Истока личе једна на друге, а по својој организацији припадају гентилној а не политичкој организацији. Појаве описане у поменутим параграФима налазе се на вишем ступњу варварства и то већ на крају вишега ступња, кад се земља почела делити и прелазити у приватну својину, што је била само природна последица производње еспапа, када се већ и трговина еспапом била развила. Постепеним развићем приватне својине, јачањем очинске власти над децом, развијањем сталежа, повлашћених и потчињених, и т. д. јавља се полагано борба између старе — гентилне — организације и иове — политичке. А кад нова организација потпуно потискује стару, онда се јавља иолитичко друштво, јавља се држава са законским одредбама, са чуварима реда, са војним организацијама и т. д. Од тада отпочиње и историјско време. Ми код свију источних народа у поменутим тачкама, и код Грка до Ликурга и Солона, немамо посла са политичком организацијом но гентилном, немамо носла са дрмсавама, но са племенима и племенским уређењем, а то је посао преисторије а не историје. Овај уџбеник за Општу Историју обратио је велику пажњу култури појединих народа. То је за похвалу. Али исто тако поклоњено је и сувише пажње политичкој — управо ратничкој историји. То је потреба за ОФицире, али не и за грађане. Рекао сам, оцењујући Иловајскога уџбеник, зашто сам противан сувишном излагању ратова. Сад да прегледамо како је изложена историја појединих народа. Прво писац излаже историју Мисирске државе, сматрајући је као најстарију. Историју Мисира дели на стару државу и нову државу. Стара држава време владе од I до XVII династије (од 4000.? — 1700.? пре Хр.). Нова од XVIII — XXX династије или од 1700. ? до 525. год. пре Хр.). Мислимо да би боље било да је г. писац остао при новој и научној иодели, коју је већина научара историка усвојила. По новијој подели историја Мисира дели се на три периоде 1. од I —X династије, на челу које ртоји варош Мемфис. 2. од XI—XX династије са

хегемонијом града Тебв, и 3. од XXI —XXX. династије са хегемонијом града Саиса. После овога мислимо да би могла да отпадне и митолошка личност Мена и све оно што је о њему речено, па то заменити аутентичном грађом новијих испитивања, ако је баш потребно да се каже ученицима о првим почетцима Мисирске државе. Ја не мислим да је то тако неопходно. Исто тако на стр. 14. § 13. други одељак где се вели : „Мало, се што зна о Мениним потомцима и о догађајима тога доба. Вероватно је да је настављано дело стварања Мисирске државе (( и т. д.; цео је могао изостати баш с тога, »што се мало зна 8 и због онога „вероватно". У овом уџбенику на много места има израза: можда, вероватно, могуће је и т. д. По мом схваћању Историју никада не треба почињати одмах са сумњичењем, а нарочито то сумњичење не сме се у књизи, која је намењена за уџбеник. У уџбеницима средњих школа оно што је казано треба да је речено јасно и одређено. Нека је баш у ствари и погрешно, али тек нека је деФинитивно. Ученике не треба навикавати на сумњичење. То није педагошки. Исто могу да кажем и за хронологију, јер г. писац свуда у Мисирској историји до XXV династије, а и иначе, иза сваке године ставља знак питања. То је неодређеност и неизвесност, а то не сме бити у једном уџбенику средњих школа. Бележећи овако несигурно хронологију долази у контрадикцију са оним, што је казао о вредности хронологије у § 3. стр. 2 и 3. Не можемо а да не напоменемо, да је врло незгодна реч „устав* за обележавање онога појма, којим хоће да се обухвати унутрашње уређење ма које државе у старом веку. Оно, што се хоће да каже том речју, то је нова историјска творевина и врло је незгодна да се њом обележи оно, што би се могло обележити речима »политичко и друштвено уређење Мисираца« или „домаће уређење*, или вунутрашње уређење®. Шао нам је што је писац готово свуда изоставио породично уређење и положај жене у друштву и држави источних народа. А то је много важније да се проучи и да се ученици упознаду и са развитком породице и положајем матере, дадиље свих народа, но да знају састав мисирскога храма, или халдејскога или јеврејскога и т. д., или гатке о Мени, Киру, Нину и Семирамиди и т. д. Опис мисирскога храма тако је тежак за разумевање, да му и сама слика, која је у осталом нејасна, не помаже. Ученик не зна шта су иилони ни шта су колонаде, ни шта је то хиаостилска дворница, ни обелисци (јер се они тумаче тек доцније) и т. д., а то се ни са слике не може да