Просветни гласник

НОВИ УЏБЕНИЦИ ЗА ОПШТУ ИСТ01 Ј ИЈУ

489

види; па по томе мислим да тај опис и други томе слични (опис халдејског, јеврејског и т. д. храма) може да отпадне. Писац се често пушта у опис ситница, који је апсолутно непотребан. Тако на страни 35. описује сфинкс код Хеопсове пирамиде, па вели : »Највећи а можда и најстарији споменик мисирске скултуре је огромни сфинкс код Хеопсове пирамиде, лик јутарњега сунца (бога Хармакиса), чијем је изласку лицем и обрнут (25 м. вис., и 30 м. дужина лавовског тела; само глава преко 8 м. дуж.) к . Исто тако на стр. 37. § 29., где говори о знатнијим производима мисирским, помиње и аааирус, па у загради додаје „из веома раних времена; онај, на коме су Птахотеиови савети, јесте најстарија књига на свету". Да пређемо на историју Асирије и Вавилоније. Ученик према геограФском опису у § 31. не може тачно да зна које је Асирија а које Вавилонија. Мислимо да је писац ту требао да је прецизнији. У §32. писац помиње да су месопотамски становници двојакога порекла, једни да су туранскога или алтајскога а други семитскога. Као туранске помиње. Сумире и Акаде, али не вели где су становали. У § 35. писац нема никакве одређености, све М У Ј е сумњиво. »На сву прилику«... „лако је могуће« су изрази који исказују сумњу. А кад се говори у историји о сеоби семитских народа, као што је то у овом §-у, или треба рећи тачно, или и не помињати. У § 36. прича о Нину и Оемирамиди могла је да изостане .јјј Оно што је речено о Феничанима у §§ 47. до 63. доста је и добро. Само још требало је рећи од куда су дошли Феничани. Овде напомињем само да су им претци становали на обалама персијскога залива, и да су се у незапамћено време населили на сиријске обале. Историја Јевреја обухвата §§ 63.—80. Оно што је о Јеврејима речено доста је и добро је. Мало је могла бити аутентичнија, јер се ослања много на предања. Писац, прелазећи на историју Међана и Персијанаца, говори о староседеоцима иранским и вели да их потискоше Аријанци, па онда вели, »нека се (племена) до далеког запада висије, једна захватајући њене северније друга јужне крајеве; прво су били Међани, друго Персијанци. По средњим и источним покрајинама настанише се остала племена, чија се имена очуваше у областима (Парћанска, Хирканија, Гедрозија, Коварезмија и др.)«. 0

свему овоме требало је детаљније рећи, да се тачно знају места и станишта појединих племена. Одељак а. § 81. јако се коси са § 8. у погледу ариске отаџбине. Ту писац лута. И ту је требало усвојити једну теорију и ње се држати у целој књизи. Изгледа ми врло кратка историја Међана, нарочито доба до Кијаксара. На страни 111. могло је да изостане оно што је речено о иерсеиољским развалинама. Замерам г. писцу што је сасвим изоставио из овога уџбеника Хинеску историју и њихну културу. Зна се да је та култура у старом веку била одвојена — засебна, али ипак да је достигла необично висок ступањ развитка, и да су многе и многе тековине већ имали на стотине година пре но кад се мисли да су их у Европи пронашли. 0 Индијанцими г. писац говори у §§ 93. до 101. И овде је г. писац као обично поделио историјско градиво на културу и политички живот. Човек кад прочита све оно што је речено о Индијанцима, опазиће две супротности. У колико му према унесеном градиву културни део историје изгледа јасан, у толико политички таман и неразговетан, Ту је требало мало више унети грађе. У културном одељку на стр. 122. наводи писац легенду о Буди. И ту вели да је Буда рођен 623 ?—557?, али као што се види не тврди ни за једну ни за другу годину. Колико је мени познато, Милер је доказао да се Буда родио 547. год. И овде исто тако мислим да је могло изостати све оно што је речено на стр. 130. о индијским храмовима. Одмах после овога можемо прећи на Историју Грчке. Одељак, који говори о Историји Грка, заузима скоро две трећине целе књиге. У главноме може се рећи да је овај део историје најбоље израђен. Али ипак није без приговора, нарочито преисторијско доба, и то § §. 108, 111, 112 и 115. Тако н. пр. за Пелазге вели писац »да су рано почели радити земљу и живети уређеним државним животом, по својим племенским државицама® (стр. 139. и 140.). Ни Пелазги, ни Грци доцније, све до Ликургова времена, нису живели „државним животом«, нити су имали државе у смислу те речи, па ни у смислу »племенске државице«. Држава је творевина доцнијега доба. То је творевина цивилизације, а и Грци и Пелазги у овом времену налазе се у варварству. Па разуме се још је' мањ^ могло бити »шгемићских државица", које писац помиње на страни 146. да су створили Беоти, населивши низију око Копајскога Језера, пошто у том времену није било племића, јер је и племство творевина доцнијега доба. Друштвена организација