Просветни гласник

НАУЕА И

НАСТАВА

латински замењен је тада државним језиком мађарским, који уђе и у цркве. Родољубима је словачким ваљало продужити борбу и мењати оружје. Ваљало је у таким озбиљним тренутцима нрићи народу и делом и речју и књигом. А народ дотле слабо познаваше књиге на свом језику. Тада протестанти — прваци свога доба, дотле одушевљени чешком прошлошћу хуситског доба и заједницом с народом чешким, одлучише усвојити за даљи књижевни рад језик народа словачког. У томе се сусретоше с католичким радом у народу своме. Словаци нису сувише, гледајући навреме, били уложили умног капитала у књижевност чешку за доба од XV до XVIII века. Али су ипак дали што су имали. Накнада коју су за то могли добити и добивали није одговарала ни тој уложеној снази, јер језик чешки ипак не могаше дати народу словачком ни снаге ни идеје, проведене литературом, па се он, шта више, мењаше и развијаше у самим својим књижевним особинама, док у Словака као усвојен, оста онакав какав им дође. Према томе и само теоријско књижевно јединство не бејаше изведено, већ створено само састављањем двеју страна. Али је између чешкога и словачког језика стајао мешовити језик Бернолаков. Нре но што би дошло до расцепа, мишљаше Колар да му је дужност покушати да заустави раздвајање указивањем ва нову, старој сличну, средину у књижевном језику. Али такав покушај не задовољи ни саме Чехе још мање Словаке. Тада се издвоји словачка књижевност од чешке, и године 1844, изиђе прва књига на језику словачком. Са њом настаје и доба борбе за право народног језика у књижевности. Ту борбу ућута тек звека сабаља у крвавом покрету народности у Угарској, кад се вође књижевног покрета словачког ставише на чело народа и као политичке па и војничке вође. То бејаху Људевит Штур, Милослв Ј. Хурбан и Михаило М. Хоџа, (НосХга). Говорити о овој периоди књижевности словачке или о истом времену политичког или ратничког делања народног, па хтети оделити рад једног од ове тројице од рада друге двојице — ствар је колико немогућна

толико и незахвална. Јер историја тих дана — део је биограФија њихових. * Људевит Штур рођен је 1815. године, и младо доба живота његовог припада бављењу на лицеју пожунском, где је прво као ђак-с именованим и другим врсницима својим живео животом одушевљеног народњака, каквих је свака виша школа била пуна у то доба у свој Европи, а потом је као проФесор, имајући катедру словенистике, од својих слушалаца стварао себи достојне помагаче. Одатле је свом снагом захватио у дело буђења народносног, а кад је после борбе и наде наступило доба тешког искушења, он се мишљу, у књизи казаној, борио за још већу и тежу идеју, пркосећи тиме судбини која је омела оваплоћење његове првобитне, скромније, мисЛи. Милослав Ј. Хур5а.н, рођен 1817. године, по школовању припада пожунском лицеју, где се у одушевљењу такмичио са Штуром. Путовањем по Чешкој и Моравској утврдио је своју одлуку да ради на културном напретку свога народа, па је онда, поставши свештеник, сишао у сам народ, те је живео у Брезови и Дубокој, делајући на књижевном и политичком пољу док га година 1848. није извела и на бојно поље, да се после свега врати опет књижевности. Трећи је Михаило М. Хоуа. Рођен године 1811. завршио је своје образовање у лицеју пожунском, бивајући председником одушевљене омладинске дружине. Походивши још и Беч, отишао је за свештеника цркве У1иптовског Светог Николе. Овом умном, одушевљеном и енергичном раднику бејаше ипак жива реч најмоћније оружје које га је служило и у скупу занесено-одушевљених младих другова његових и на предикаоници и на самом разбојишту. Штур, Хурбан и Хоџа бејаху од почетка и осташе до краја главе народне акције у правцу књижевне и политичке револуције пред самом половином овога столећа. * Посвећујући помену књижевног рада тројице првака из доба покрета четрдесетих година редове који ће мало даље доћи, обележићемо овде њихову заједничку акцију у борби за право народног језика и саму