Просветни гласник

ДОБА

ЉУДЕВИТА ШТУРА

569

цеју отвори катедра — коју само друштво радо издржаваше — за језик и књижевност словенских народа. Паљковић доби ту катедру, а друштво поче штампати неколике књиге. Тако Пожун иостаде књижевно средиште словачко у то доба. Још нам остаје да укратко поменемо претечу и донекле сувременика догађаја о којима поглавито пишемо, а то је Јан Ко.тр (1793 — 1852). Колар је рођен у словачком живљу, у Мошовпима, комитата турчанског, где се у нрво доба и школовао, па је потом продужио у кремничкој и бистричкој гимназији, те је у Пожуну свршио богословске науке, које је доцније продужио у Јени, па се вратио и постао протестантским свештеником. Радећи на књижевности и одушевљавајући се словенским својим осећањима, Колар је имао разноврсних мена, прилика и неприлика у животу, био је и проФесор словениотике у Бечу, где је и умро познат, поштован и ожаљен од свих словенских народа. Племенито словенско осећање, коме не бејаше душа његова никада туђа, обновило се свом јачином у Јени. Проучавајући стару историју словенских племена, Колар знађаше да се налази на земљишту негда словенском, виде споменике тога изгубљеног света и живота његовог, осети у горама дах прастарог живота. Ту пада и његово < познанство с Мином, кћерју једног протестантског свештеника, за коју Колар убрзо нешто сазнаде а нешто пронађе сам да је пореклом и дубоком старинОм од те словенске изгубљене гране. Љубав према Словенству и љубав према Мини таким се начином слише уједно: Колар љубећи Мину љубљаше у том и све Словенство. Плод је свега тога Коларов познати спис песнички »Кћи Славе". ...Песник лута по обалама негда словенске Сале и сећа се древних Срба, сгановника тих крајева, који му дадоше Мину, па прелази на Лабу, Рајну, Влтаву и Дунав, налазећи свуда споменике живота словенског, те онда гледа цео словенски свет, од кога прелази небу, и види како »царују душе« честитих словенских трудбеника око мајке Славе и њеног златног престола, као просветви гдасник 1895. г.

што и издајници словенске мисли испаштају своје грехе у царству таме. Осем многих историјских, археолошких и поетских радова,, Колар је о словенском свету уопште писао и у познатој својој књизи (на немачком) о књижевној заједници словенској (1837). »Кћи Славе" је најпре штамиана на чешком језику а затим и на језику мешовитом, чешко-словачком, те је тако књижевним радом својим дошао међу писце који припадају и чешком и словачком народу. А словачкој је књижевности још више пришао и својим издањем (1835) слов. народ. песама, у којима је задржао особине појединих дијалеката.

При крају прве половине овога векакњижевни и политички живот народа словачког доби нове снаге и крену се напред живље тако, да то доба у историји народног културног развитка према свима ранијим и познијим периодима стоји као доба чисте и оличене акције. Начело народности, којим се деветнаести век поноси као особитом тековином за род људски, засјало је јаче и у народу, коме се вазда и у прошлим и у нашим данима баш то одрицало. А жеља, да се томе начелу помогне и с друге стране, изазвала је и јачу — и, што је главно, друкчију — књижевну радњу. Знаменити покрети 1847.—-8. — 9. године дали су летописцима словачких догађаја и друкчије грађе, која се знатно разликовала од оне што је дотле стране политичке историје словачке познаваху. Мало ранија тежња родољуба и младих књижевних снага, да словачки рад на књизи стече и своју индивидуалност, дао је и литерарном историку чешком потребе да укупно излагање књижевне заједничке прошлости чешке и словачке замени историограФским радом о борби, која наједан мах наста међу првацима једног и другог братског и дотле у књижевности једног народа. Као што се пред буру гомилају облаци на небу, тако је и пред револуционе дане четрдесетих година на небо, и дотле тешко и суморно, живота народа словачког дошао још један нов облак који је, чинећи буру неодложном, казивао да се за њу ваља свима спремити. До скора службени језик 74