Просветни гласник

572

Хурбан се бораше на другом крилу у своме часопису с истом брзином и готовошћу, да о поступку свога друштва да рачуна. Највише пак разлога изнесе Хоџа, одговарајући засебном књижицом. Хоџа пристаје да је језик њихов један, али са два дијалекта, од којих је њихов, словачки, сачувао више старине, те према томе и стоји ближе осталим словенским језицима него чешки. Доказујући да је дотадашње књижевно јединство потекло из прилика у којима се ширила реФормација, он остаје при томе да и словачки језик има право књижевног језика ма и сад доцне, јер ће и тај књижевни језик временом стећи велики број читалаца. Многоврсни наводи Хоџини у одбрану свога поступка још јаче су охрабрили његове другове, те се и јача радња књижевна стаде кретати. Тако се све даље одвајаху књижевни радници у Чеха с једне и Словака с друге сгране. У самој ствари Словаци су се борили за нредмет пун дражи и правичности. Они су били пре свега родољуби, људи који су и пером и делом радили за свој народ. Отуда је умесна замерка која се вазда може учиничи чешкој, иначе не мање патриотској, страни. Јер чешки књижевници и њихова Матица не тајаху да Словаци, слабомоћни, морају слушати њих, иначе ће их — предати Мађарима. Па опет се Словаци, и ако не чисти од сваког прекора, не одрицаху у свему заједнице са Чесима. Они и даље цењаху чешку књижевност и држаху да им ваља и помоћи народносне тежње чешког н арода и на њ се наслонити у својим пог ледима на блиску будућност. У том и убојни поклич 1848 прекиде даљу распру и, шта више, сложи расуте делове опет у једну, ма и прпвремену, целину. * ПГгур је био посланик у државном сабору, који је заседавао у Иожуну, а Хурбан и Хоџа бејаху радници у народу и главни стубови Штурове мисли. • Али Штур, морајући због личне несигурности напустити мандат посланички, оде у Беч, куда затим дођоше, опет невољом нагнани, и Хурбан и Хоџа.

Дотле већ иознату и особито цењену код српске омладине која се школовала у Пожуну, Штуру не бејаше тешко ухватити и јачих веза са својом српском браћом. Он се већ мало раније бејаше познао с патријархом Рајачићем на сабору пожунском, а у Бечу се преко Срба позна и с баном Јелачићем, који племенитом душом својом схвати на мах стање народа словачког и ритерски позва Штура да се поузда у његову помоћ и симпатије словенског југа. Тада је никла и мисао о свесловенском збору. Штур се крете за Праг и у њему рађаше на остварењу те замисли, потписавши проглас упућен словенским племенима, па се онда пожури у свој народ, куда Хурбан и Хоџа бејаху отишли још из Беча. У народу се пак спремаху знаменити комитатски догађаји. Као што је познато, крвавим данима 1848 претходило је доба реФорама у 1847. години. Покушаји мађарског сабора да путем нових слободоумних закона задовоље народности у Угарској, али не као народности, већ као становнике Краљевине Угарске — донели су резултате какве је сабор мислио преухитрити. Кад је, на име, донет закон по ком се ујемчава слобода вероисповести, изборно право, равноправност у подношењу државних терета, ваљало је то увести у живот и саопштити народу. То је саопштавање, мислили су заступници мађарске идеје, имало да задовољи и успава народносно осећање немађарских народа. У самој ствари оно је било повод народним маниФестацијама у корист нових реФОрама, које би и народности дале толико нолета колико је већ издани закон дао маха социјалном развитку и побољшању. Тако је било, нре свега, у липтовском комитату, где је првак народни био Хоџа, и где је народ на збору затражио реФорме у корист права свога језика и народности. А кад је ступио на говорницу Хоџа, разлажући и тежње народне и пут за њихово остварење, онда је настао необичан тренутак кад су под утицајем красног говора Хоџиног чиновници и племићи мађарски пружили руку Словацима и необичном свечаношћу празновали тај дан измирења на основи правичности. И ако је пештански кабинет енергично повео истрагу, ни часа не губећи, ипак је