Просветни гласник

ДОБА ЉУДЕВИТА ШТУРА

573

остало утврђено да је Хоџа већ бацио семе за скору жетву — на бојном пољу. Исто је учинио истих дана и Хурбан у Брезови — њитранског комитата. Користећи се великом једном забавом, на којој виде сабран необичан број словачких и мађарских гостију, Хурбан стаде на говорничко место и — мађарске се патриоте сусретоше у жељи с тежњама народа словачког. Родољуби се словачки кретоше у великом походу за град Мијаву, гд.е такође, с Хурбаном на челу, ужегоше огањ одушевљења и буђења народне свести. Тако исто радише прваци народни и у осталим комитатима и резултат свега би скуп свих књижевника и родољуба словачких месеца маја у Липтови, где се утврди народни програм. Пештански кабинет на мах предузе крајње мере спасавања, и пред домом Хурбановим освануше једног дана спремљена вешала, али он, Штур и Хоџа бејаху већ и по други пут емигранти. Тада су представници појединих племена словенских хитали у Праг на заказани конгрес. Тамо одоше и ова три вођа и првака словачка, па се том приликом измирише и са чешким првацима и Матицом. Судбина је словенског конгреса позната. Остављајући Праг, Штур и Хурбан се кренуше на словенски југ и појавише се једног дана у загрепском сабору, где обојица живим бојама цртаху стање свога народа и указиваху на час заједничке акције. Добивши у бану Јелачићу довољно гарантије, да се њихове речи неће заборавити, Штур оде у Беч а Хурбан у Београд да у Срба тражи помоћи. Мало се после састаше словачки родољуби у Бечу, где им стиже глас да је бан Јелачић прешао Драву. Тада словачке вође одлучише да перо замене сабљом, а говорничку трибину бојним пољем, верујући да им се ваља користити већ отпочетом акцијом српском и хрватском. Штур, Хурбан и Хоџа са тројицом чешких оФицира, познаника Хурбанових, образоваше у Бечу Слова.чкџ народни савет, који ће управљати народним политичким и војним покретом. На челу савета стајаће наизменце Штур, Хурбан и Хоџа — према приликама и према познанству у околини где буду делали, а тајници бејаху поете Носак и Борик.

У Пожуну већ бејаше и сувише позната песма словачке омладине, која певаше славу Срба и Хрвата и којом се растајаху млади пријатељи, хитајући својим народима : „ Над нама горе круже соколи, тај свет им није више по вољи...« Из уског оквира ових скица морају изостати и најкрупнији детаљи оружане акције тројице словачких првака и њиховог народа, како први и други нокрет заједнички, тако и трећи, који је покушао још једном сам Хоџа. Лепе сцене и интересне појединости нуде захвалну грађу за посебно изучавање тога дела политичке историје народне, али на овом месту морају уступити који ред више помену књижевног рада знаменитих будилаца народних у то доба. Цоменућемо само толико, да је као највећа добит од тог иокрета остала јаче пробуђена свест о себи и својој снази у народу, који вековима и не номишљаше на оружан отпор а који је, задржавајући својим учешћем цео корпус мађарске војске, олакшао посао у првом реду своме заштитнику бану Јелачићу. Још је потребно забележити да је чешки језик, будући је већ био легао спор међу чешким и словачким књижевницима, после револуције опет враћен на своје место у више друштвене редове словачког народа и у службени рад власти и школа. Сам министар просвете гроФ Тун енергично је радио на томе, и то је био један резултат у књижевности од бурних дана ратовања. * Заслуге Штурове, Хурбанове и Хоџине у борби за право народнога језика у књижевности као и у борби за политичка права њиховог народа подједнако су важне, и хтети нарочито истакнути једнога од њих значило би учинити неправду другој двојици. Али књижевни рад њихов није једнак. Ту, пре свега, Хоџа уступа сву славу својим друговима, јер, заузет и заморен пословима за дневно побољшање стања свога народа, није стигао да на чисго књижевном пољу остави трајнији спомен себи и своме имену. Замашнији је, у том погледу, рад Милослава Хурбана. Хурбан ]е и пре и после револуционих дана доста радио на књижевности словачкој. Још првим својим знатнијим радом »Пут