Просветни гласник

604

на Уроша у намери да му отме престо, или у намери да му престо сачува од властеле; кад је нападао на Уроша ; с које је стране чинио нападе и т. д. и т. д. не може данас одговарати, јер за то нема података. А кад то стоји . онда је сасвим појмиљиво , да и разлагања, која је писац у својој књизи изнео о тим питањима, не могу имати никакве вредности. V. Вредно је споменути на овом месту и то, да наш писац, по примеру неких старих историчара, има навику да се чуди догађајима, који су се после смрти Дугаанове десили на просторијама његове царевине! Ту, међутим, никаквом чуђењу не може бити места. Јер, као год што је неоспоран Факат, да је Душан све оно што је умом својим и мишицом својих ратника био задобио, умео одржати у целини, док је био у животу; исто је тако неоспорна истина и то, да он није био доспео да за живота свога изврши оно што је било најпотребније, па да сину своме обезбеди јединство државе: да све своје покрајине задахне духом заједнице и да од њих створи једну органску целину. Шта више и напротив, он их је и нехо-^ тице изделио и одвојио од центра државног, по- 1 ставивши готово у свакој од њих по једног свог намесника ! . . . Још мање места може бити данас оном веровању, за које наш писац пропагира на крају своје књиге, веровању: да је главни узрок пропасти царевине био — Симеун ! . . . . Та, зар још има кога који верује, да је српско царство могло пропасти због једнога човека, па био то Симеун, Вукашин или други који?! — А силна најезда турска, а зло материјално стање и изнуреност народа услед дугог ратовања и тежња властеле за самосталношћу ? и т. д. Зар се на све те околности може заборавити приликом размишљања о распаду Душанове царевине ?!... Напротив, њих све нарочито треба имати пред очима, јер бч само у њпма прави историчар могао открити оне истинске и несумњиве узроке, који су могли произвести тако тешке друштвене појаве, као што ]е била пропаст наше државе у Х1У -ОМ веку .... На стр. 34-тој налазимо ово: „Г. Срећковић мисли, да је Јевдокија, млађа сестра Синишина, кћи Дечанског од друге му жене Марије, а г. Руварац натађајући држи, да је она кћи Дечанскога од прве жене." То није тачно.

Г. Г. Срећковић и Руварац имају, одиста, супротна мишљења о том питању, али, они обадвојица »мисле нагађајући« (јер о Јевдокији уопште нема довољно података); разлика је само у томе, што то један од њих отворено признаје а други благоразумно прећуткује*). Али, то ипак нашем писцу није сметало, да одбаци „нагађање® г. Руварчево и да као коректније прими »мишљење 8 г. Срећковићево. Међу разлозима, којима је био рад да оправда тај свој поступак, бриљира и један овакав: „ни сам г. Руварац — вели — није себи доследан, кад говори и пише о тој ствари г. 18 68-ме у »Матицн" једно, а г. 1888-Јие у „Кнезу Лазару« — друго! ? На страни 17-тој има једна „примедба", којом је писац — како сам вели — био рад да изведе на чисто питање: да ли је Душан пре освојио Етолију и Акарнанију, или Јањину и јелинску Влахију?« Та »примедба" ништа не расветљава. Штета је, што писац претходно није загледао бар у Историју г. г. Ковачевића и Јовановића — кад му већ други извори нису били познати — те да се увери, да у том питању његова реч није била ни од какве потребе! У.Т. Колико и из каквих дела има цитата у овој књизи, то не би било лако избројати. У главном, ту су савремени летописци, Кантакузен и Грегора; ту су Халкокондила, Орбини, Лукарић, Диканж, Пејачепић, Пуквиљ, Паганел, Флорински, Борхграв.... ове наше већ и да не бројим !. ... А цитати су: грчки, латински, талијански, руски и т. д. Него, ми смо већ имали прилику да видимо, како је се писац служио н. пр делима Кантакузена и Грегоре и како из њих није умео употребити оне важне податке, који су нам они о Симеуну оставили! Епирска хроника, познату под именом „ЕриоИса", која у приличној мери надокнађава необавештеност п ћутање савремених историчара и домаћих летописаца — употребљена је у довољној мери. Али, ни ту писац није могао пропустити а да не учини нешто, што се противи правилима о писању озбиљних, научних расправа. На име под текстом је свуд наводио руско, Дестунисово издање те хронике, а цитате је готово редовно узимао из сраског издања у Гласнику Х1У-тбм ! Осем тога, он није знао ни колико има издања та 1 хроника и која је од њих најбоља. По ХопФу прво издање донео је Пуквиљ о свом „Путовању у Грчку« (V. *) Види Гласник 1 ј УИ . 138.