Просветни гласник

науел ii цастава

3(30

слимо, нити смо у стању, тиме умањивати реФорматорске засдуге Вука Караџнћа, иошто је неумитна историја књижевности већ давио утврдила, да иоред свију горе иоменутих књижевника а без Вука ми данас не бисмо има.ш ииједну од иоследида Вукове радње. 0 животу и раду В. Ст. Караџнћа ннсали су многи (и најбољи) лптераргш историци и научници и нагии и словенски, па и научници евроискога гласа других народности. Сви се слажу у томе, да је нраво народиога језика у књижевности задобивено неуморним радом и великим умним напором духовитога Србина КараџиИа , који, одобрпвши главноначело Доситнјево, да трсби иисати народним јсзиком за народ, узе иа се врло тежак задатак да нокаже: шта јс то српски народни јсзик; како он стоји ирсма староме словенскоме језик-у и како га ваља иисати. У свези са одговорима на ова питања реши се, да томс језпку нронађе сталне законе по којима што у њему бива, доказујући да се ти језиковни закони не мо гу мењати по вољи, зн а ау или ћуди самих књижевиика, као што јс то чињеио у доба о комс говоримо. II Као што напрсд на једном месту иапомеиусмо, живот Ђука Ст. КараџиАа описали су и његову књижевну радњу свесграно пспитали и оценили и наши најбољи литерарни нсторици а и други словснски па и евроиски научници н књижевници првога реда (Ст. Новаковић, Јов. Бошковић, В. Јагић, И. Срезневски, Ј. Грим и др.) С тога ми и ие мислимо о томе писати иити је то циљ овога чланка. Ну да бп паш преглед развитка Српске Граматике био нотпунији, а и ради одржања иотребие везе у овоме прегледу, ми ћсмо овде додирнути само најважнија дела п расираве, којима јс неумрли Караџић учинпо окрет и препород у иауци о језику. Миогозаслужнп Вук Караџић разгранао је своју обилату књи;кс!шу радњу у гдавноме у три правца: 1. Он ирикуии и издадс на свст народне умотворипе, песмс, ирииоветке, нословице, загонетке и све што сс може назвати споменицима „књиге народне." Ова груна његовнх сниса послужнла му је и као извор за нознање чистога језика народнога, п дала јс грађу за научно обрађивање тога језика, који је посао он заночео, а славно до краја извео његов ученик 13. ДаничиК. У исто време ова је врста списа служила а и данас служи као најбоља читанка уз граматику. 2. Он наииса и издаде на свет многе списе важне за историју, етнографију п за нознање свију елемената живота народнога. Ова група његових

списа имала је своју сврху: да упозна остали ученп свет са историјом и целокупним животом до скора нотлаченога српскога народа. Тога ради неки од ових списа писани су немачким језиком, а неки су доцније иреведени на тај језик. 3. Он. написа и иубликова многе списе, којима ступа на поље чисте лингвистике, трудећи се да живом народпоме језику нронађе и утврди сталне законе, који сс по његовим речима не могу мењати по вољи и ћудн иојединих књижевника н „језиконспитатеља." За нас су овде најважиији списи ове последње врсте, с тога ћемо се на њима и задржати. Уиознавши се потпуно из народних умотворина саживим народним говором, који још н из детињства добро познаваше, Вук се сада лати задатка да томе жнвоме народноме језику нронађе и правилима утврди сгалне законе, којс би после морао уважавати сваки, који би желсо иисати народним језиком. Гешн се дакле да му напише Граматику и Гечннк. На ово га уиућиваше и сам Б. Коиитар, иајвећи еловеиски фплолог н научник свога времена. Противно обичају тадашњих и ранијих граматнчара, Вук је заступао пачело: да граматика ваља да истражује и казује законе, ио којима гато у језику бива, а нс да језику иоставља и намеКе законс ио угледу на класичкс језике или на црквенословенски. Одмах по издању ,.Малс простонародне несмарице" 1814. год., по понудп Б. Копнтара Вук нокуша да напише Српску Граматику. Као и сваки први покушај, тако и ова Вукова граматика није могла бити одмах савршена. Немајући бољега угледа, узСо је Вук за образац најире Мразовићеву „Славснску Граматику", која је у српским школама заменила познату нам граматику Мелетија Смотрицкога. Из те јс граматике Вук готово иренисао „склањања" и „спрезања" дотерујући их само према српском говору. Тај први иокушај лингвистнчке радње Вукове угледа света у Бечу 1814. под имеиом: „Писмсница србскога јсзика ио говору иростога народа наиисана Вуком СтефановиКсм Сербијанцем Ова сс граматика састоји из два дела: У I дслу говори о писменима и акцентима, (којих вели има три) а у II делу изложсна је сриска етимологија. Та ирва граматика нанисана је истина но старој системи али са правим облицима народнога говора и са приновом деобе глагола иа свршене и несвршене. Ма да је она пуна недостатака п несавршености у данашњем смислу, ипак јс њена лојава важна с тога, што су у њој први пут наглашеие новс мисли о језику и иравоиису. Тако у овој