Просветни гласник

развитак српске граматмке у овом веку

граматиди први пут говори Вук о правоппсу п поставља своје начел.0: „ Пиши како говорит и читај како је нацисано." У аој даље доказује, да треба избацити из српске буквице г, а увести трп нова знака (писмена): љ, њ и ^ (место л_в, нв и дв); затим износи мишљење и потребу да се уведе и ј, пишући овде га. ге, гу место н, в, м, Као друго издање ове граматике може се сматрати она, коју је наштампао нред својим Речником у првом издаау 1818. Ова друга граматика Вукова са свим је прерађена његова „Писменица" од 1814, тако да и не лпчи на ону нрву. Она нам казује кодико јо много граматичкога знаља и искуства стекао Карацић за неиуне четири годтгае, јер ова је граматика по своме обиму мала, али тачна и поуздана, и сваки њен стубац носи на себи печат зналца народнога језика. Њоме је уведен н утврђеп пов правопис и особита система акцената. У овој другој граматици Караџић се дотиче н сриских „дијалеката" (наречја), који су, по њему, постали услед разнога изговора старога писмена Ђ, а нма нх всли (најпре) три: Херцеговачко иди југозаиадно, у коме се ^ изговара као ије, је п н; сремско или северно: ђ као м и е, и ресавско или источно, где се ђ чпта као е. Овом граматиком Вук је себи стекао гласа и код туђих, нарочнто немачких, граматичара. Ово се види отуда, што је друго издаае његове граматике превео на немачки језик и важним предговором пропратио славни нсмачки филолог , лексикограФ Јакдв Грим. Ово друго издање је било највернија граматика нашега језика све док није штампана ,Ма.ла Сриска Граматика" Ђ. Даничића год. 1850. Друго лингвистичко дело, које стече Вуку Караџићу велико име и глас јевропскога научника, то јс „Сраски Рјечник истолкован Њемачким и Аатинским ријечима " скупио га~ и иа свијет нздао Вук Стефановић, у Вечу 1818. И овај је речннк Вук радио по савету и упутству Копитареву, што и сам радо и са захвалношћу признаје. У првом издању овога речника Вук већ свуда доследно унотребљава нова иисмена: љ, њ, § и ј доказујућп у предговору да словенска буквица није згодна за српски језик, нити се њоме могу забележити сви српски гласови, затнм да су Срби још у старије доба употребљавали знаке А и џ. Од тога доба Караџић се увек стално држао новога правописа. Год. 1852. изашло је друго издање Вукова речника двојииом веће од првога. У њему има 47.000 народних речи. Сем те разлике но величини, између првога и другога издања разлика је још и у томе, што је Вук у другом издању изоставио из

361

педагошких разлога све непрнстојне речи, којих је било у првом издању, а приновљен је још и четврти акценат. По оценама свију компетентних научника, Речник је најзнатније дело Вуково за језик. Што год се у њему налази, то је доиста својина ерпскога говора. Свешто је истумачено, свагда је верно, и ако није једнако нотпуно и опширно. У њему су нашле места и по неке туђе речи, али су то само оие, које је примио цео народ а не само појединци. С тога со с правом може назвати ризницом, у којој се чува благо српскога језика. Вук је нрви схватио, да речник каквога језика треба да буде не само допуна граматике, него и најважније средс.тво за изучавање свију елемената културе народне. С тога је у њ унео етнограФске, исторнјске и друге белешке, које често заузимају по читаву страну великог Формата. ГГрема томе у речник су ушлп пзводи пз свију пајважиијих радова Вукових као: песм.е, прпче, пословице итд. Велику му важност прпдаје н то што је у том речнику и свака реч добила свој пагласак (акценат), а и нравоиис му је свуда једнак. У првом нздању речника обележена су само три нагласка, јер их је толико и разликовао, а у другом издању изнео је да у српском језику има четири нагласка, чему се није ни чудити, .пошто се зна да наш језик пма врло финих и иежннх промена у акцентуацији, коју и најбоље лингвисте морају годинама изучавати. Овим речником стекао је Вук себи глае јсвропскога научниКа, те ће му се у историјн заједничке јевропске литературе име помињати иапорсдо са имепима Грима, Линде-а, Литрс-а и др., а његов речник дуго ће остати добар унутиик свакомо ономе, који се буде поколебао у своме мншљењу о чистоти и пореклу какве речп. ТреЉл врло важан књижевни иосао Вуков, који је штампан у његову забавнику „Даници" за 1826. год., тоје његова раснрава: „Најглавније разлике између словенскога и сраскога језика", којим је Караџић одговорио на питање: како стоји народни језик ирема тадашњем словенском; у чему се састоји главна разлика мсђу њима и у колико се тај словенски може мешати у књижевности са српским народним ј езиком ? Ова расправа има два одељка: У ирвом одељку говори се о изговору старога писмена л и износи његову замену са е; изговор слова г и ђ и срнску нм замену са а. Као највећу разлику измођу словенскога и српскога језика налази Вук у претварању старослов. гл и лг у у у средипи слогова, и л у о кад је на крају слога (л) у српском језику. Даље доказује, да српски језик нема речи,