Просветни гласник

862 НАУКА и

које би се свршивале па нје, јср је то особина сдов. јсзика. — У другом одсљку расправе показана је разлика између та два језика у граматнци нарочито у облидима код глагола, именица, иридева н заменица, тврдећи, да словенскн облици нпсу ни змучнији, ни чистији ни правилнији од облнка српскога језика, па према томе да је лакше, боље и природније уиотребљавати у књижевпости срнске нсго словснске обдике. Ову је расправу изазвала права потреба тога времена. И они књижевници, који беху у начелу усвојили народнн језик за књижевни, не мога,ху се лако растати са сдовенским, доказујући, да је врло корисно уноситп у српски језик што више словенских речи, обдика и наставака, .јер га то чини племенитијим и за виши сдог удеснијим." Сам Вук пије био одсудно протпван таквом делимичном метпању, кад се то чини из недостатка народних речи, али је доказивао да и те словенске састојке треба прилагођавати основним законима народпога језика, као што су чинили руски књижевници. У свези са овим питаввем издаде Караџнћ, истина много доцнпје, такође врло знатну књпгу: ,, Примјсри сржкога-славенскога језжа, у Бечу 1857," којом је утврдио своје раннје доказивање, да је сдовенски језик српске рецензије имао свој особити нзговор, ма да је он од стране његових противника мешан са старим словенским и црквено-словенским тога доба. Год. 1827. наштампао је Вук у својој „Даницн" свој важан „ Оглед Срискога Буквара ". То је први нокушај чисто српскога буквара, којим Вук уводи з вуковни метод обучавана у срлске школе, место тадашњега: аз, буки, всди, коме Вук прпписнвашс главни узрок слабога напрсдовања српске деце у пнсмености. Вуков буквар има два одељка: Први одељак садржи у себи сриски део, у коме су писмена и њихове мсђусобне везе, а затим долазе примери за читање, који се састоје махом пз посдовнца народних. Други одељак је словенски део, који садржи у себи: назив писмена, изговор неких писмена и речи саскраћењима („титлама"), и ставља ради читања „Символ вере" и „Молитву господњу." Буквар се завршујс циФрама и табдицом множења. У „Даници" за 1828. год. изашда је знатна расирава Вукова: „Главна евришвама суштествителних и ирилагателних имена." То је нрви иокушај стварања онога деда граматике, који је дапас познат под именом „Наукс о основама", као други дсо систематске граматике. Овом расправом жедео је Вук показати, који су главнијн наставци

НАОТАВА

код именица и нридева у чистоме народноме говору. .,Он је ту своју науку о основама или о наставцима и написао у тој намери, да се можемо послужити њоме, кад хоћемо по аналогији да стварамо нове речи. И он се сам служио њоме и помоћним изворима старога језика, кад је преводио „Свето Писмо." Ова је расправа бида повод Вуковој дуготрајпој иодбмици са М. СветиКем, која је полемика изазвада ведики напор умних сила с обе стране и „ироузроковала" ностанак врдо знатних аолемичких сииса Вукових, који су за правидан развитак срп. језика учиниди скоро исто тодико, колико и његова научна дела и расправе о језику граматички сииси, јер, у кратко рекавшп: У граматичким сиисима Вук је изнео новс мисли о језику и иравоиису, и отночео низ реФорама и у једиом и другом, а у иолемичким сиисима труди се да убеди своје осиопе и многобројне иротивнико о корисности и прекој потреби тих реФорама, или их брапи од њихових нападаја. Од свију нолемичких радова Вукових без сумњс је понајважнији сиис: „Иисма владици Платону АтанацковиКу о срискоме иравоиису, са особитијем додацима о сриском језику, у Бечу 1845." Непосредии повод овоме спису дала јс , Матица Сриска", која је 1841. год. бида умодила свога иотнредседника, вдадику II. Атанацковића, да у споразуму и ио савету са некодицином њених чданова одреди сриску буквицу и састави иравопис, који би у будуће имао важити сгадно за њеие службене иосдове и издања. Вдадика Платон заиште о томе мншљење Вука Караџића и Саве Текедије. У одговору на тај позив, у своме писму вдадици, Караџић најпре оштро критикује рад „Матице Сриске", која, заборављајући свој главни задатак, упушта се у претресање ствари, које се ње нс тичу а сама их ни најмање не разуме; даље говорп против словенске ортограФије тадашњих писаца а његових иротивника, а дајући одговоре на владичпна питања саветује му, да састави или предложи Матици такву ортограФију, која ће одговарати потнуно духу п особинама нашега језика, а ако то пе хтедне, да бар одреди и утврди стална иравила, ио којима ће се сдовенском ортограФијом писати једнообразно, а не да и даље сваки писац гаппе друкчије, по својој вољи и ћуди; најпосле преддаже Вук владици, да одреди и наречје, којим ће сс иисати, а да со ие мешају сва три као што чине његови противннци. II у свима осталим иолемичним чданцима, које због скучености овога диста не можемо све номињати, Вук стадно остаје на своме обичном гледишту: да сдовенска ортограФија нијс удесна за