Просветни гласник

НАУКЛ И

српски језик и да је треба замеиити бољом и удеспијом; да српски књижеипицп не зпају срискога језика (пароднога), а овамо се радо натурају дру1'има за учитеље; с тога, да би они много боље учипили, кад би они сами најпре прионуди и потрудили се, да познаду свој народни језик, и, пајпосле, Вук нарочито пагдашава: да за књижевни језик треба изабрати једно од срцских наречја и њега се стадно држати у својим списима., а ие мешати сва три. Сам у почетку рада у овоме питаљу кодебао се између источног и јужног наречја, а доцнпје серешио з& јужно (—-које најпре иазиваше херцеговачким, —) и њега сс после увек држао у свима својим сиисима. Раздози за ово паречје мпоги су, али су понајгдавнији: што је опо одржадо у себи најчистије особине правога народнога језика; што је то бидо наречје за цветно доба дубровачке књижевности; радн заједнице са хрватском књижевнотћу и т. д. Довде побројапим списима одговорио јс Г>ук Караџић иа два гдавиа питања, која су му сс паметада одмах у почетку књижевпога рада, а то су: а) шта је то сриски народни језик и б) како тај језик стоји арема словенском (тада књижевном) језику ? Еао што смо папред видеди, на прво питање одговорио је Вук купљењем народних умотворина, које му носдужише као извор за познање најчисгијега народпога језика. На друго питање даје врдо јасап одговор његова важна расправа: „Најгдавппје раздике између сдовенскога и срискогајезика", а и други, особито подемички, списи. Остаје нам још да у кратко поновимо и допунимо оно што смо местимице ранпје помињади, што садржи у себи Вуков одговор иа треће питање гдавиога му задатка: како треба иисати сриски језик? Са увођењем руеко-словенскога језика у српске шкоде и књижевност, уведен је и тако звани „историјски" (етимодошки) правопис, који се беше јако удадио од старосдовенскога Фонетичкога писања. Тај историјски правопис осниван је на тако званој „коренитости" и имао је по некодико сдова за једне исте гдасове, за тим је имао сдова без гдасова, ади је имао и гдасова без сдова. Кад се оваквим правонисом почео српски језик писати, настала је код књижевника највећа пометња и забуна, погдавито с тога, што између словенскога и срискога језика беше ведика раздика у гдасовима а. при том не беху одређена никаква иравила за писање тим у иола туђим правописом, и сваки је писац писао па свој начин.

настава 86 0 Као одговор на ово питање истави Вук одмах начело Фонетичкога (гласовнога) писања: „Пиши како говориш и читај како сџ наиисао." Да би се пак то просто пачедо могдо примењивати, ваљало мује, примљену руску буквицу („грађанску") очистити од онога што је српском језику непотребно, а с друге стране допунитн оним што јој недостаје за ппсање срн. језика. С тога Вук избаци из руске буквице ова сдоЈЈа: 1, и, 'Е, ш,, и, е, а, го, «.-иг, адодаде ова: /), Л, љ, п,џ,ј. Од шест додатих писмена иет је узео из старих сиоменика, н то: ^ и И налазе се давно у нашим старим споменицима, само је за оба гдаса постојао једап знак, нисме Л, а местпмице овим иисменом бедежио се и гдас џ. Вук је овим гдасовима дао само одедите знаке, задржавши стари знак л мадо уденшан (ћ) за гдас Л, а за гдас ђ удесн ирсма овоме нов знак, а тако и за џ. Тако исто од већ познатих старосдовенскпх састојака: Л и и удеси нова писмена: ЉћЊ (додавши горње накнадне знаке с десне страпе слову ./I и Н) а ј позајмн из латипице. Тако је уредио и утврдио српску буквицу на 30 писмена, иошто наш језик има тодико простих гдасова. Једина и то мада недоследпост није се могла избећи, те је Вук од ипсмена што се не изговарају задржао т. у писању опих речи у којпма р стоји уз какав самогласник а и само је р самогдасник (као: трт>о, умрно, сувржица). Удесивши тако иодеспу буквицу за срп. језик усгао је Вук даље против „коренитости" и удвајања сугласника, што беше у обичају код његових противника, тражећи да се и све гласовне промене по звучности и говорним органима у језику признају и иишу, као што је чпњено у најстаријим словенскпм споменицнма. „Тпм је створио српској књпжевностн правоиис, којим се она према најновијем стању науке о језику може ионосити као најнаучнијим, најпростијим и најприроднијим. С друге стране дат је народу у руке начин писања, којимлакше негоиједаи у Европи може присвојити вештину читања и писања, кључ и пут свакој иросвети." И тако, одговоривши потпуно и на ово нитање свога задатка, даде неумрли Вук КараџиК српској књижевности са народним језиком и фонетичким иравоиисом рационидан правац, и тиме подожн тврд темељ , на коме се до данас подиже монументадна зграда : Наука о Сриском Језику. Вуком започети иосао сдавно је довршио његов ученик Тауро ДаничиИ, који је своме великом учитељу још за живота му у познијим радовима помагао. * Почетак књижевне радње Тз. ДаничиЛа пада баш у оно доба, кад је пламтеда најжешћа борба између Вука с једне стране и Милоша СветиКа, д-ра