Просветни гласник

ЗНАЧАЈ ОЧИГЛЕДНОСТИ У НАСТАИИ

дом, помоћу кога ће дете'дагано и ностеионо развијати своју душу. А психодошки је процес дечјег развића ово: 1. Усдед дражења чулних живаца развија се у децо чудо тицааа, укуса, сдуха, вида п мириса. Дете окуша сдаст, осећа хдадно, нндп светлост п т. д.; ну, узрок осећаја, тај објекат спољашњег света од кога и потиче надражај, оно не зна. Осећај је дакде наједементарнији, првобитнп психички акат. 2. Дете добива очигледнс иредставе. Оно сазнаје да осећај ситости стоји у вези са дојкињом, иди вештачким храпењем; да осећај светлости зависи од свеће; осећај звука — од матерпна гдаса и т. д. Ово је већ сложепији психички акат, по коме се уиутрашње стање преноси у сиољапгњи свет. 3. Дете добива иредставс без ирисуства објекта. Оно може себн да нредстави матер, млеко, цвет, мачку и т. д., не гледајући, у дотичном тренутку' те предмете. Из тпх свестраних представа о једном предмету образује се аистрактан иојам о предмету. На пример: да мачка има четири ноге, да је сура, да има округлу главу, зелене очп; да сиава, трчн, мауче, гребе и т. д. Из свих тпх, дакле, иредстава образује се појам о мачки, илп једна колективиа представа о њој. То је најсдоженији и најважнији нроцес за психички живот. Са нагомидавањем аистрактних нредстава, у чијој је основи пре тога морао ностојатп објекат, шири се у деце њихов умии хоризонат, а њихов ум иостаје све већма разцпјен. Јасне и разговетие иредставе стварају основу, из које ће се јављати јасие мисли и апстрактно мпшљење. На нспхичкој еиособности представа подиже се темељ целокуиној настави н образовању, јер кад не би било оне чудновате способностп — репродукције чулних утисака без објекта — пе бисмо имади могућности да се мачему научимо, јер бисмо увек н у свакој придици моради понова нрибегавати чулном — очигледном — посматрању. Настава и јесте ред утисака, које чулни зачетци остављају у души детињој. Кад не бн бидо тнх упечатака, не би било, нонављамо, ни наставе, Ну, с друге стране је иојмљиво да, ако нема чуднпх зачетака, не може бити нп њихових отпсака, не могу постајати представе, појмови — не може бнти наставе. Додајмо још ово: што су јачн чудни зачетци, тим је јаснија представа, — и тад се јаче и лакше репродукују. Јасна светлост, живо описивање, необични догађаји производе сплне осећаје, који се дубоко у паметн задржавају. Даље, што је представа јаснија, тим ју је лакше реиродуковати помоћу речи или цртежа.

Мп можемо депо причати само оно, што добро разумемо, т. ј. оно о чем имамо јасан и тачан појам. Ако је довољно ироникнути у тесну и нераздвојну свезу, која иостоји између представе и појма, онда је истииа, да је очнгдедност у настави иеоиходио потребна. Ну, пита се: шта је то очигледност у настави? 0 томе још и данас ностоје у друштву мутни, нејасни, неразумљиви и разноврспи појмови; с тога, мисдим, неће бити издишпо да о томе подробније проговоримо. Једни сматрају очигледну наставу као говорни процес, дебату, дискуснју, која је једно време као таква п запста. Фнгурирала у немачким школама, у оваком реду: сравни сто са столнцом, увлаку са. пдајвазом, креду са мастидом и т. д. Затим иочнње подробно разматрање погу, боје тела п употребе тих нредмета; учитељ пита, а ђак је дужан даодговара у што потпуннјим речснпцама. Таким методом добивадо се врдо скучено, заметпо, некорисно зпање. једном речи вербадизам (изопачавање, извртање), који је сада већ избачеи из заиадних шкода. Други рачунају да је очигдедан метод, ако децп показују масу слика, предмета; ако их воде из вароши у варош и са њнма говоре врло много о свему, не узев у обзир ни узраст, ни развитак, нп колпчину материјала, који се не може сав од једанпут ни да упесе у душу детињу. Да бисмо могли разуметп захтев разумног очнгледног метода, којн не нада у две крајности: да даје врло мало или напротпв врдо много упечатака децн, морамо се опет обратити природи. Од самог рођења дете је окружено богатим спољашњпм с.ветом, па инак за то оно црпе из њега осећања, представе и појмове веома лагано, сноро, на досдедно присаједнњава непознато — познатому, добивајућп сазнање о спољаигњем свету концентричннм путем, т. ј. враћајући се честоједном истомпредмету те га сваки пут разгдеда и посматра са разних нових — страна, Па и у пас одраслих животна се искуства састоје такође у томе. Ми посматрамо људе у разиим годипама, посматрамо уређења, науку, аутора и т. д. увек са оних страна, које нам раније пису биде довољпо познате, Ето, само то треба иматн у впду ирн настави. Не треба дете учпти писмеиости у школи пре пего што се у њему развије говор тодико, да може разумоти учитеља и учптељ њега; ие треба га обучаватп нисмености пре него што стече извесну резерву — количину — јасних представа. Ако дете нема још довољне развијености у говору, ако му је мади круг нредстава а ирн том нема могућиостп да те иразнине код 47*