Просветни гласник

372

НАУКА II

НАСТАВЛ

1 »уке иду нанрсд, да само што нре цеде речи одвоје, док одговарајућим нрстима леве руке дотичу поједнна писмена и тако сричу;' ади, и при томе они само један деО од свих писмена додирују, а остатак опет впгае нагађају. Исто тако и читаочево око клизи иреко сних писмена, адп оно застаје и, тако рећи, ишчупава ноиајпре она писмена, која му највише у очи иадају и сад је циљ да се из свих тих утисака слије једна цела реч. — Што је више сдичних писмена у неком снису, у толико смо више издожени грешкама, и у тодико више и јачега рада имаће паш мозак да савдада — а сво то укупно троши нервне снаге више но што треба, и то у вромену кад нервпа система има баш највише даради. Било би заиста од непрорачунљиве користи, кад би сс читагБС упростидо и узроци грешака умаН.ИЛИ и откдоиили. С иравом се тражи сад, да сва слова имају једну одређену, пово.шу величину, да им је отиеак на хартији јасан и довољно подвојен. У Немачкој већ траже на томе основу п преображај садашње азбуке, а све на одакпшцу п онако иреоцтерећенога мозга. Ади је тај посао и веома тежак и замашан, те се не да и не можс за годину, а једва и за деценију, савдадати. Знаци за гласовс, које људи као нисмена обележавају и употребљавају, непотпуна су. Ади то нска нас нн мадо не чуди, јер се већнном још н сада сдужимо прастарим писменима. Изналазачи старих азбука савдадали су прву тешкоћу изнашав уонште обележја за гласове. И, у почетку, то је п бпла духовна својина само једнога одабранога круга, јер чнтање и писање није тада бпло тако обична сгвар. Сад се то изменило, на пошто је у току времена читаље постадо днсвна потреба, сасвим је природно, што се сад јавља и жеља, да се оно и дакше и нростије удеси. Старим азбукама недостаје општи руководни ослонац; оне су чисто дело случаја. Будућа обележја за гдасове мораће се иридагодити законима, по којима ћемо уопште те зпаке моћи оком разазиати и схватити. Носмотримо ди те законе избдиже, они самн већ нам оцртавају основне линпје азбуке будуЛности. Нре краткога времена Голдшајдер и Милер, у Бердину, објавпди су врло иоучне нриносе ка в физиологији читања — II они су чиниди огдеде, истављајући погледу читача за У, 00 секунда разне знаке и писмена. Пре свега обратили су пажњу на распознавање правих црта. Тада се показало, да се четирп црте — које су разно једна према другој биде подожене —

нри само једном осматрању, а за време од / 100 секунда — могу тачио да расиознају. А кад се иет црта иставе, всЛ их читач не може у мах да разазна. По казивању онога шта је видео, грешио је он у првима, па се тек доциије иоправио. Непоузданост распознавања расла је са повећаним бројем црта; али се овде мора иапоменути још и то, да се и више од 4 цртс већ на први поглед, а за време од секунда, могу тачно п депо да распознају, ако су само симстријски иорсђане, као на пр. ових овде седам црта: или девст:

Квадратп једнаке величине теже се раздикују од црта, јер се при једном осматрању могдо само 2—3 квадрата одмах да разликују тачио и но броју и по међусобном односу. А внше квадрата могло се тачно раздиковати тек по поновљеном осматрању, док су међугим, одмах и на нрви поглед, тачио упознатн тн исти квадрати, чпм су нх у симетријски ред иоставиди, као на нр. ових 5 квадрата: □ □ □ □ □ Из овога сазиајемо, да н вид реагира на утиске исто као ц сдух; више од 4—5 звучних утисака не могу се јасно раздиковати, кад у врло мадим равномерним размацима један за другим следују; а у стању смо да их раздикујемо, ма то бидо и 40 удара о звоно, и ма и све једио за другпм — ако су само симетријски иоређани, или када чине ритмичке груие. — Ово је иоследње Вунт неоспорно доказао. Тн Факти вредни су иажње. Ми се данас сдужнмо ритмом само у вештини и у поезији — у обичном, свакодневноме животу нема он никаква практична значаја. 11а ипак, ритам га је имао у старо доба, када иисме још није иронађено, или бар још није бидо постало опште. До изналаска писма много се више крзадо памћење; јер што ми данас у књигама и списима иотомству остављамо, морало се пређе само памћсњем одржавати, и с колена на колоио прсносити. Тада сс ритмички везан говор показао као јако п моћио средство. У ритмичким наневима преносиде су се народне бајке н јуначка дела кроз читаве векове, све докде их нису на хартију ставили — написали, па најзад и оштампали. Данас капетан ма које лађе има списак робе, коју бродом носи; а најстарији трговци по Средоземноме Мору носиди су тај снисак у гдави — они су тај списак