Просветни гласник

378

робе сдожиди у — за њих најиодеснијп — ритмичкп облик. Оса помоћна срсдства постада су сасвим издишна, од када се људи могу осдонити на своје књиге и забедешке, које чувају иди по јаким, па чак и од ватре сигурним, касама и додапима, илн их и штампају, те тако и умножавају. Али читалачко човештво тежи ка све вишем ступњу кудтуре, те све већи и већи бива хоризонат, што им се духу отвара, на све веће отуд и тегобе настају како за мозак иосебице, тако и за целу умиу радњу у опште. Упоредо са овим ниче и жеља, да се што више упросте и олакшају умни наиори, бар онп, који су и најчешћи. Иогледајмо сада са те тачке гледишта на писмена, иа знаке за гласове. Како већ рекосмо, латиница није никаквим закопом уређена, иего је, шта вишс, чист продукат воље. Посмотримо само латинско нисме. Како научни огледи уче, ми писмена раснознајемо иогдавито по дебљим потезима (линијама). Стара је римска азбука и пмала саме иуне потезе, а ова садашња писмена доста су улепшаиа спојним и дебљим и тањим цртама; али је тиме баш оку и отежано распознавање ппсмена, а тиме, разуме се ? и само читање успорено. Азбука треба да је иодесна, а не толико депа. То правило, којеједанас постадо опште, важи и овде. У средњем веку хтели су да датинско писме улеишају, те створпше немачко ФранкФуртско пиеме, које представља само назадак, и то како у хигијенском, тако и у самоме практичном односу. А како се сада више чита него прсђе, то се и хоће — јер се ево већ и ократковидедо и нервозшш иостало — да и оку и мозгу баш свакп сувишан и теретан посао уштеди. Почело се бидо тиме, да се тешко читка и дако променљива писмеиа замене другима, јаснијима. Ну на који начин треба то да буде ? Произвољним изменама. тешко ће се што постићи. Као што су и прастари народи знади, да говор свој у ритмичке облике повежу, исто тако мораћемо и ми у беснравилна слова унети симетрију; јер су новија испитивања, како већ једном и поменусмо, пронашла закон, ио коме се симетријом олакшава уочавање многих и замршених облика. Па и нродужавање писмена, над и иод средњу главну црту не би у понрављеној азбуци смело бити тако ненравилпо и произвољно, као што је бивало случајева. Али, пре по што се измене учине, потребно је — ако се т. ј. хоће с њима и успеха да има — да се још веома тамна наука о суштини природе чнтања јаче разради, па ће онда она, без сумњс, временом и то питање моћи повољно решити. Миневерујемо да ће савременицп наши пожњети све пдодове тога рада, јер већина данашњих азбука преживеће и нас и децу нашу; али, да ииЦИООВКШИ 1'ЛА(',НИК 1891). г.

смсна, која данас владају, нису бес.мртна, то је извесно, исто као што су и она имада претке, те ће по свој придици једиом морати устукнути испред савременије и практичније симетријске 'азбуке. будуКности. Не треба иак заборавити, да. се и у оквиру данашњих азбука могу ласпо вршити многе поправке, од којих ће при читању блтн знатпе уштеде у замору живаца и мозга. Пре свега, веК сама уиотреба двојаккх иисмена, великих и малих, заморна је и за око и за мозак; јер не треба заборавити, да све улепшавање, а отуд имного савијање и заковрчавање писмена, јако смета правилноме распознавању, исто као што и сувише танке црте такође отежавају читкост слова. Ово је нарочито ваашо; с тога би требало да је слог увек дебљим иисменима оштампан, нарочито у лектири за децу. Али, не стоји све само до облика иисмена, веЛ и до њихова груиисања у речи. Голдшајдер и Милер доказади су, да се четири слова, кад се од једном осмотре, и за '/ 100 секунда могу тачно да расиознају; иа и онда чак, када никаква смисла иемају, као н. пр. у: мрин. А ако се, за исто време, иет писмена посматрају, већ се греши, на све да тих.пет писмена сада имају какав значај. Што је реч дужа, све су веће и тешкоће у распознавању. При читању група речи или речеиица време опажања продужи се иа 3 / 100 секупде. „ Јлазак строго забрањен", (6 —(— 6 —)— 8 пнсмена = 20 писмена) — ову реченицу сваки је тачпо одмах у ирви мах прочитао, дакде 20 писмена распознато је за 3 / 100 секунда. У ствари пак ову је реченицу сваки у целини веИ у наиред погодио, јер многи читач запазио је добро само оно: , строго", а реч „забрањен" допунио је одмах и сам, погађајући већ у напред цео смисао те — и иначе већ добро познате му — реченице. Оиште је иознито, како се вевма лако иревиђају штамиарске грешке, нарочито, кад се снис по смислу чита. Н. пр.: „ Овде се моне добити". Ова реченица, овако са једном погрешком (н место ж), била је издожепа читању за 3 / 100 секунда. Сви су ирочитали како би требало даје, а ниједан онако, како је одиста наиисано, и тек при осмом читању, и кад је читачима нарочито наглашено да су погрешно нрочитали — тада тек ирочиташе како треба и нађоше грешку! Ево још једнога сдичног примера: Предповор ка чт вртом мздњ//." 43