Просветни гласник

382

КГИТНКЛ II БИБ.10ГРАФИЈЛ

а то с тога, што у њима ни живаљ ни окодина његова нијс изношена у тако живим бојама, да би у нама остављада утиске; што својим обиављањем и.1и успоменом на њих могу живо будити сдике оне, које смо тамо надазиди. Боје њихне нису живе, нису разноврсне, те су дакде и сдике њихне махом тамније, непотпуније. Сем тога, у њима је сувише субјективности пишчеве, која тодико не интересује. Ну, ипак, ио где-где показују оне у себи заметке каспије сјајно развијенога песничкога дара, како у сдпкању, тако и у реФдексијама. Писма из Немачке, према остадима, у гдавноме стоје у онаквоме односу, у каквоме опште носматрање према носебноме, т. ј. она су много г.ише мисди о најгдавнијим (по образованости) европским народима и о свету у опште, него ди о једноме пароду, као што је то напр. о итаднскоме у Пиемима из Италије нди о Црногорцнма у нисмима 0 Црногорцима. Она су више рефдексије, а ова друга више сдике. ТТрема томе, посматрана као засебне цедипе, Писма из Италије и она 0 Црногорцима највише имају у себи уметничкога, песничкога. У њима је и идеја и сдика у иесничком руху. Естетички говорећи, у њима ум не преовлађује над осећањем, већ су, напротив, пдеје прожете осећајима, који пх својом чаробном сидом уносе кроза наша срца у ум. Ади, као што горе поменусмо, Писма из Италије стоје више писама 0 Црногорцима, те нрема томе издазн: да су она најдепши путоиисни састав пишчев. * Ни у којој другој врсти књижевности нису пнсцу одрешеније руке, но што јо то у нисмима, жанру епистодарноме. Ту он може започињати говор о чем год хоће, с којег год краја жеди, па пропзвољно прелазити с једне стране на другу. Ну, разуме се да се н тада мора брижљиво мотрити на депоту цедине, округдину таквих састава, т. јда му поједини делови буду развијени сразмерно својој важности н да су поједина питања што разноврснија, да су што различитије обрађсна, т. ј. да има исирепдетаних и описа и живе радње. Каошто смовидеди, ова путничка нисмапишчева тичу се садашњости (а и прошдости) неких европских држава. Зато само, што су то писма, не можемо у њима тражитп оио што и у правим географијским саставима. ГеограФијски састави о појединим државама ваља да пам изнесу разноврсне одлике природе тих држава, треба да научно објасне њихов однос према друштвима људским, која бораве у тој при-

роди; па затим да нам иставе пред очн разноврсне гране живота тих народа. Свуда они морају тражити узроке и тумачити последице појединих, значајнијих природних појава. Ако им је писац песничкога духа, они могу нмати у себи и несничкога, ади се таково што тада надази само местимице. А путоииса, као и сваке уметностн, циљ је на првоме месту, да бира такве предмете, који могу утицати на срце и у исти мах кроза срце на ум; — смер је тај чисто моралнога карактера. Али, одабирање и обрада сличних спжеа тражи човека, и нежпа осећања и озбиљна мисдиоца, правога песника — ФилосоФа. Ако нам путоиисац јсдаи казује највише о својим властитим доживљајима, којп се обично сдабо нас могу тицати, мораће постати досадан зато, што је субјективан. А у најбољим је путописнма измешане и субјективности и објектппности, и ова носледња вазда је претежнија. Држим да смо довољно иоказали како су код нашега писца испуњене све погодбе, што се изискују од ваљаног путоннсца, те нам остаје, да сада само у кратко сведемо разматрање своје о његовим путописима. Еазујући о појединим земљама и народима европским, највише онаквима, каквн су у садашњости, он нам о њима даје свестраиих појмова, т. ј. таквих, што су довољни да извесну државу у гдавноме познамо. Нодуже се задржава, бидо у опису или у радњи, само на оипм предметима, који нас могу пријатно побудити на размишљање и бити нам од поуке. Ну од свега тога најважнија су за њ друнггва људска, карактери њихови, које он или описује размишљајући сам о њима, иди их, оличене у иојединим њихипм представннцима, пушта пред иас, да пх по самом њихном понашању и говору ценимо. Ту се он показује као велики песник-психолог. Изврсно позпавање карактера појединих људи и чнтавих народа бићс најодличније обележјс његово као писца иутописа. Гдавна пак моћ, којом он на нас утиче у цртању душе појединих особа и народа, то је махом хумор и иронија. То страховито оружје у рукама истинскога песника уиотребљаваон веома смишљено, врдо одмерено, онодпко кодико је кад од нотребе. Тај, ако смсмо да се изразимо, шаљиви едеменат п чини, те су његовп путописи добивали, а и дан дањи имају, толики број читалаца, кодико нн једни, ни пре ни после њих. Нека нам сам он каже колико на то полаже и како о томе мисди: —- „Шалм је — вели он — као со, свуда можс иоднсти, али само онолико колико