Просветни гласник

49*

0 путописима љубомпра п. ненадовића

383

је доста. Ни више ни мање. Шалу и досетљивост треба — као ласта крилима воду — само додирнути. Досетке и шале доликују јунацима; то су у сваком животу зачини ереЛних и несреЛних дана. У њима ее че.сто огледају обичаји целога народа а бистрина иојединих људи. Шала нс мора свагда бити гиаљива, али досетка свагда мора бити досетљива (0 Црногорцима: св. 17., стр. 51.). Ире ових пишчевпх, ниједан путописни састав нпје ппсан с тако иаглашенпм, с тако високо схваћеним смером. Писац је путовао не само зато, што је волео путовати, већ највишо с тога: да видп света, да лоаиа жпвот, да се иоучи, пајеод свега тога опо што је држао за пајлепше пстављао у својпм путничкнм писмлма. Хтео је да и .читаоце своје уведе у школу пад школама, т. ј. да их путујући, у неку руку, собом води. 24 ) Пропутовао је доста, видео доста евроиских народа, али о свакоме путовању своме није иисао. Путописе је своје почео иисати као слушалал на берлинскоме универзитету. Из тог су доба: Писма из ГрајФСвалда и Писма из Швајцарске. Философијом , коју је студовао на том универзитету, походећп нредаваља гласовитога ироФесора Мишелеа, даје се објаснити оиа његова чежња за философијским посматрањем, на шта тако често наилазимо. Веселост његова, као младога путонисца, пробија кроз редове Писама из ГрајФСвалда. Писама из Швајцарске л Писама из Италије. 0 томе он л изреком помпње. У каснијим: Писмима из Немачке и 0 Црногорцима, путописац је већ зашао у године, много је озбиљнији, али опет весео. Веселост ће зар бити највиднија одлика природе његове. Она се не губи иикада, а када се чиии да је нема онако ведре, ииак је она иред нама, само што се тада крије иза грке шале, оштре ироније, сарказма. Да иоменемо, најзад, и о величини ових путничких писама. Највећа су: 0 Црногорцима, па Писма из Немачке, затим иду: Писма из Италије, и најпосле: Писма из Швајцарске и Писма из ГрајФсвалда. До сада се у нашој књижевности не појави путописца, који би се с. њиме могао изједначити. Истина, имамо неколико ваљаних путоиисних састава и од др. писаца, којп већ заузимају видна места међу својим друзима; али је у њима, тако рећп, свачега више, него ли нстинске поезије. Еад се ово зна, онда се свакоме родољубивоме Србину и нехотице натура помисао с уздахом: колпко ли ће времена још нроћн, док нам се опет јави овакав један путописац?! Та идеја јо у исти ј

мах ц дивљење великоме овоме путоиисцу, указивање дубокога поштовања овоме песиику -ФилосоФу, ђенијалноме и родољубивоме Србину, предоброме пок. старини, Љубомиру II. Неиадовићу — српскоме „ Чика-Љуби!" 9. маја 1890. године, У Београду. Напомене. *) Преда мном су горе у моту поменута Целокуина дела Љубомира 11. НенадовиКа, у 20. свезака. Ту се иутоииси иочињу деветом, а свршују деветнаестом свеском. 1 ј „Дапашњу Германију на комадиЛе да исечете, соаки тај комадиИ наиредоваАе и живети немачким животом. Најмања немачка варохи, што ее тиче иросвете и иаиредовања, стоји уиоредо са Иерлином, Минхеном и Лајицигом. Код њих нема као у Француској ировинцијалиста, иаланчана'■ (св. 14. стр. 39.Ј. -) У иронији вели, како ће неко требати Немачку од тога да спасе; јер: „ако се тико не учини, немачки Ае народ сву сво.ју иамет на хартију и у кнше ставити, и неАе му више ништа у глави остати." (св. 14. стр. 7.Ј. „Ниједан народ не учи толико туђих језика као Немци; нико нијс иримио толико страних речи у својој књижевности као они." (св. 13., стр. 84.). 4 Ј „Французи кад имају владаоца, све друго оставе на страну Јта само њега обарају. Кад с њим сврше и оборе га, они онда окрену војевати иротив Вога" (св. 13., стр. 27.Ј. — Побожни и монархпчни Немди „не задиру у ирава краљева, а краљеви не газе ирава њихова. Обе стране иознају тачно своје границе, обе стране еаееепо иоштују иаредбе закона" (св. 13., стр. 28.). У Француској, кад вдадалац умре, букпу иезадовољства и хоће се нов уговор с новим владаоцем. У њих је свакога часа промена: —»А'од њих нико не зна шта &е сутра бити. За једну иоК иреокрене се краљевство у реиублику, или реиублика у царство. То је као у иозоришту, за сваку сцену имају декорације, иесме и суфлере" (св. 13., стр. 29.). Напротив, код Немаца, по смрти владаочевој, сахране се са њим и сва дотадашња иезадовољства иа сирам њега. Ниједан народ нема тако дуготрајне дииастије као они. 5 Ј х, Немци имају доста имена која дижу међу најславнија имена људи, ониимају чувене философе; Французи имају славне генерале, беседнике и учитеље играња. Ко се у Немачкој ирослави, ретко да се чује иреко иемачких граница; ко се у Паризу иодигне више других, тога види сав свет. У Немачкој добар глас и слава, ко их стече, дуго трају--. Они нису иагли, ни у чем иису иргави" (св. 13., страиа 91.). в ) »Французи и Енглези довољни су сами себи." — „Они себе држе да су ирви иароди на свету. То им нико ие може аореки." — „Све што је са стране, нема у Ннглеској и Француској цене ии уважавања" (св. 13., стр. 26.). — Даље, на једном месту вели се: — » Француз кад хвали свој иарод, он бира само леие речи; сви народи, осем Енглеза, морају веровати, јер се говори о великом иароду. Докази његове славе, то је сама слава. Француска је сунце на небу" (св. 13., стр. СЗ). — Енглез никад не хвали народа својега, јер: » држи да би га увредио кад би га хвалио и узиосио, држи да му није иотребно доказивати да је сунце светло; нико то до сада није одрицао." (Нж1ет). ') Тек што оснују коју насеобину: „Енглези ире свега граде цркву, Немци гостиоиицу, Французи салу за шрање, а Руси, као и Римљани, зидају тврдиње за војиике" (св. 13., стр. 65.). 8 ) „Бити сваштар, то није у карактеру немачкога народа. Ннциклоиедисте никле су у Француској, стручњаци у Немачкој. Површно штогод знати, то се код Немаца зове ништа ие зиати" (св. 13., стр. 48.). 9 Ј » Као шсо су Немци скромни ирема Енглезима и Французима, тако су дрски ирема Словеиима и свима источним иародима" (св. 13., стр. 63.).