Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

655

и он их је још за живота закопао и ником за њих није казао, па чак ни својој деци ни жени. Па зато, хајд' пођимо, да ое о свему уверимо. Дигну се тако сви они Турци заједно с младићем; оду кући, где је последњи хоџа умро и заиста испод прага пскопају новце и однесу, те даду були онога Турчина, што се био повампирио. Була се јако обрадује толикој срећи, захвали младићу и Турцима, а поред тога захвати прегршт дуката из казана и даде их младићу. Кад младић хтеде поћи, заустави га онај Турчин, чувар гробља, говорећи: — Ти си мени, а и целој околини пуно добра учинио, што си нас спасао онога повампиреног мрца, те да и ја могу мирно спавати у својој колиби. Хвала ти за то. а ево ти и моје обећање. И, рекав то, Турчин извади и даде младићу обећаних педесет дуката. По том и сви дру> и Турци обдаре младића, те се он весео и задовољан крене даље да тражи страх. Ишао је тако младић, док најпосле не уђе у некакву густу и дугачку шуму, те је морао три дана кроз њу путовати, док најпосле не избије на једно раскршће. Ту га баш затекне и ноћ, те он намисли да ту и преноћи, говорећи сам собом: »Вељи Боже! свак' се на раскршћу у глухо доба морао ма од чега уплашити. Рекав то, младић седне на једну камену плочу, а тада већ беше оно доба ноћи, кад ни пси не лају, нити петлови певају, нити се ишТа живо чује. Дуго је већ младић на нлочи у мраку седео, па онда, онако замишљен, узе опет сам собом говорити: »Неће овде ништа бити, него деде да ја мало прилегнем и да се одморим од пута.« Али, тек што то младић изговори, а иред њиме се створи један човек и назове му: — Добро вече, брате! Младић му прихвати Бога, а незнанко га запита : — Каква ти је голема невоља, те ти на камену седиш осамљен у ово доба ноћи ? А младић му одговори: — Није мени, брате, никаква невоља, већ седим и чекам не бих ли се овде на раскршћу од чега упланшо, А незнанко га, чудећи се, запита: — А зашто то, тако млад, чиниш? — Зато, што се никад у свом веку нисам ни од чега уплашио , а чуо сам , где људи причају да се свак' мора ма кад уплашити. Отац навалио да ме жени, а ја нећу, пре него се уплашим — рекне на то младић. А незнанко му одговори:

— Е, кад је тако, ево, ја ћу тебе поплашити. ■— Бог с тобом, брате, рекне му на то младић, како ћеш ти мене поплашити? Ја човек ти човек! Незнанко, онда извади из недара једно стакоце и пружи га младићу, говорећи: — Момче, ја ћу те сад о час поплашити, али тако, да ћеш, бој се, памет од страха изгубити. Али, ево ти ово стакоце, па чим осетиш да ти мркне пред очима, а ти помириши три пут из овог стакоцета, па ћеш одмах доћи себи. Онда се у један пут од оног незнанка створи грдно велики пласт сена, до у сама небеса, и поче се лагано дизати у вис тако, да га младић већ изгуби из вида. И не постоја мало, а то се од онога пласта на. небу створи густи некакви дим, који се спусти доле и покри шуму и младића; по том опет не прође много, а дим се разби и растури, а на место њега згусну се тако јака помрчина, да младић не мога ни прст пред оком видети. Младић дотле мирно гледаше шта се око њега збива, али, кад завлада густа помрчина, иоче њему, богме, од оног црнила мрчати свест и на један пут задрхта, јер се сад беше страховито уплашио, те га почеше и ноге издавати, па зато брзо поднесе стакоце под нос и повуче из њега три пут. Помрчина се у тај мах диже и оста опет само ноћна тама, а младиН дође мало себи. Не прође мало по том, а онај исти незнанко створи се пред њим и запита га: — Момче, јеси ли се уплашио? А момак из заноса одговори: — Јесам се, брате, уплашио; а сад ми реци ко си и шта си ти ? А незнанко му одговори: — Е, кад и то хоћеш, онда, ево чуј: Ја сам главом Арханђел Михаило! Младић се сад тек уплаши више него пре, а уста му се завезаше, па ни бекнути, кад чу ко га је уплашио; али најпосле проговори: — Па, кад си ти, Свети Празниче, учинио оволико чудо, и мени се јавио, реци ми, да ме жел-а мине, кад ћу умрети ? А светитељ му одговори: — Чим се ожениш! — Е, онда се ја нећу никад ни женити, рекне младић. Али, кад си ми и то казао, реци ми, свече, још само једио: како ти људма вадиш душе ? Онда се Арханђел Михаило окрене пут села, које се кроз шуму видело у даљини и покаже младићу једну најлепшу кућу, говорећи: — Ноћас ћу у оној кући извадити душу једном болеснику; ти предани овде у шуми, па кад 85*