Просветни гласник

ИАУКА И НАСТАВА

37

НАУКА 2 НАСТАВА

РАЗВИТАК СРПСКЕ ГРАМАТИКЕ У ОВОМ ВЕКУ ИОГЛАВИТО КАО УЏВЕНИКА ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ .ЛИТЕРАРНИ ПРЕГхЛЕД 110 Пипину-Спасовичу, Ст. НоваковиЋу, Јов. БошковиЋу, И. Срезневском, П. Кулаковском и др. НАПИСАО Дим. ј. јУ ^ИИ.ОЈЕВИЋ (СВРШЕТАК). Године 1869. отпоче Ноиаковић рад у овоме правцу издавањем своје , Сриске Синтаксе у извоДУ", удесивши је за други разред гимназија и реалака. — Ову је књигу нрегледала и одобрила школска комисија, па и само бечко министарство одобрило је, да се може по њој предавати у српским школама у Аустрији. Одмах идуће (1870) године изађе иста књига у раширеном и попуњеном издању, које је рађено поглавито но ДаничиКу, Будману и Миклоши&у, а 1888. год. дочека иста књига и своје шесто издање. Ну у току времена од 1879. до 1881. Новаковић обогати нашу школску литературу издањем сва четири дела систематски израђене : „ Сриске Граматике за ниже разреде гимназија и реалака". Ми видесмо, како је он овај посао отпочео својом „Сриском Синтаксом" 1869. Важни иослови а особито ратни догађаји — 1876—1878. — прекинули су му отпочети рад, те тако тек 1879. год. изађе из његова иера „ Сриска Граматика за ниже гимназије и реалке", први део: Наука о гласовима, а одмах идуће године изађе и други део: ,Наука о основама" па и трећи део: „Наука о ођлицима". Четврти део граматике Синтакса, беше већ давно готов и доби само своје место у усвојеном и утврђеном граматичком реду. Одмах после године дана 1882. ирви и треЛи део добише нова понрављена издања, а наскоро за овим и друга два дела (П и IV) добише такође поправљена нова издања. И тако, кад узмемо у вид, да је „Извод из Сриске Граматике " Јов. Бошковића — сем Синтаксе му, и сувише кратак, онда можемо рећи, да је Новаковићева граматика ирва у нас, у којој су према најновијем стању науке о језику оиширно и доста јасно обрађени сви делови граматике ; у којој су у целини изложени и прегледно објашњени

сви важниЈи закони нашега народнога а сада и књижевнога језика. Тако: У ирвом делу ове граматике, норед важнога Пристуиа, у коме су на читави 28. страна изнесенн оншти Л01М0ВИ о језику и његову склопу; изложени су даље сви важнији гласовни закони: Постанак и њихова нодела — на самогласнике и сугласнике, а за овим су доста опширно представљене и примерима осветљене све важније особине и промене и једних п других систематски и научно. Други део („о основама") јесте — као што сам писац |вели у своме иредговору — „први нокушај, којим се та наука спушта из виших научних СФера у кругове ученика нижих средњих школа и шире публике". У овом делу писац је систематски развио постајање основа свих променљивих речи од корена, од основа и од готових облика разним наставцима, казујући увек и главна значења тих основа, а на послетку је изведено и постајање сложених основа са њиховим значењем. У треЛем делу („о облицима") обрађен је оиај исти материјал и на исти начин као у Даничићевим „облицима" с малим изменама у подели именица и заменица. Новаковић сдступа од Даничића у толико што све именице дели одмах на иет врста и то ирема, наставцима ирвога иадежа једнине, а с погледом и на род именица. Тако : Прва врста садржи у себи именице, које у првом пад. једнине или немају наставка или имају настав о или е а при том су мушкога рода н. нр. јелен, Жирко, Милоје. Друга врста: Именице средњега рода са настав. о или е у нрвом падежу једнине н. пр. село, иоље. Трећа врста Имен. с настав. а жен. и муш. р. жена, слуга. Четврта врста Имен. без настав. у 1. падежу једнине а при том женског рода н. пр. ствар, мати, кћи. Пета врста : Имен. без настав. у 1. иад. једн. а при том средњега рода као : илеме, тане, небо. Даничић дели заменице по роду а ПоваковиК нрема, њихову значењу дели заменице на личне (именичке) и на иридевне. Личне су: ја, ти, он (-а-о) и еебе, ко и што, а придевне све остале. Поред сваке врсте променљивих речи обојица имају доста опширно изведене наиомене, којима се