Просветни гласник

146

наука и настава

може отићи куд хоће и узети што хоће, оно јури у сваку опасност, не познајући је. У ономе ирвоме добу нреовлађује зпатио физичко или тедесно васпитање, а у овоме другоме ночиње јаче да се буди и' душевна страна. Прво је више под надзором и вољом родитељском. За то ће до њих и стајати више како ће оно да буде. Ту држава и друштво мало шта може да учини. Држава може прописивати законе, да родитељн „морају" своју децу чувати и васпитавати у тој и тој вери и тако даље, и чинити их одговорнима за веће преступе њихове. А. друштво може издавати корисне књиге и јавним говорима упућивати родитеље у овоме и.ш ономе правцу васиитноме, и то је све. Као да је још лрилично дадеко и од иас време, када ће се од свих будућих оцева, а још више мајака, тражити да знају основе из науке о чувању здравља , из науке о домаћој економији и о васиитању или о подизању порода. Али у оној другој нериоди држава и друштво могу много више да учине, и ту је баш помоћ најиотребнија. Родитељи су и заузети својим нословима, а и неумешнији су у поступању и помагању у душевноме развитку. С једне стране дакле они не могу , а с друге стране они не умеју да врше овај посао како ваља. Одавно се опажала нразнина у овоме васпитању; али векови су требали да нрохује, па да се почне водити брига и о томе: како да се помогне домаћем васнитању у овоме. Нема ни пун век како је у земљи, у којој се у онште о породу своме и васиитању највише води бриге, почело да се ради на томе: да се родитељима притекне у помоћ у ово доба и да се деца, пород наш, још у првоме добу, у најнежнијему цвету, упути цравилним путем у своме и телесном и душевном развитку. Чувени и заслужни немачки педагог Фребел (1782—1852) ирви је почео на овоме да ради, и урадио је највише. Од његовога доба с разним менама ова је ствар у Немачкој само напредовала, и данас нема у овој земљи ни једне веће вароши, која нема по неколико тако званих забавишта или шкбла за малу децу (Кт(1ег§'аг1еп),') а мање барем по једно, па их имају и сама села. 2 ) Из НеЈ ) По Фребелу »КтЛег^аЛеп« значило је у ирвом реду »башта за децу«, јер му се башта, врт, градина чииила као најзгодније место за »наставу« ове деце. У другом реду значило му је »врт или башта дечија" т. ј. од деце, у којој расту деца. 2 ) У Немаца села нису као наша, већ су куће груписане и села личе иа наше иарошице. Отуда је могућно, да и мала деца, од 3—7 годииа, иду у ову малу школу шго се гове забавиште.

мачке ова се идеја ширила и по осталоме образованоме свету, особито по већим градовима, и данас је ретка просвећена земља у Јевропи па и ван Јевропе, у којој нема читав низ „дечијих башта" или забавишта. И она се с дана на дан шире све више. И кад већ једном сва деца од 3—7 година пођу у забавишта, онда ће ово бити у тим земљама већи анарат државни и од самих основних школа. Јер је позната статистичка истина, да што су деца мања, то их има више. Донекле су забавишта била ириватне установе, установе појединих лица, која су осећала воље и подобности за рад у таким школама. Доцније су све више почеле о томе да воде бригу поједине корпорације и општине. Сада се све више увиђа, да и сама држава има не само „право надзора" него и дужност, да ради на томе: да се ио овим првим васпиталиштима не само ради нравилно, како неће худити здрављу и иаиретку дечијему, него и како ће их бити што више. Јер што је мање ових малишана сад по улицама, то је мање иосле оних младнх нерадника с којима само полиција има носла. А како ми стојимо у овом погледуг 1 Ми смо и овде у самоме почетку. Сем једнога или два забавишта у Београду и једнога у Шапцу ми немамо ништа више. Огромна маса дечице наше по свима варошима и варошицама проводи ово златно и судбоносно време по улицама у беспослици и свађи, одајући се и ономе што не ваља. А, што је још главније, она су ту изложена и свакојаким штетним утицајима. Ту је прво и прво зпма, ветар и назеб; ту је блато н вода, да се дете не само укаља н окваси, него и озебе; ту је прашина и с њом толике и толике болести; ту су бунари и кречане; ту су змије и гуштери, беснн нси, коњи и воловп, свиње итд. Ту се деца, без надзора и упута, пењу ио вратницама, илотовима и дрвећу, и падају. У опште у ово доба је највшпе несре&них случајева. Најпосле мала деца, остављена сама себи, и свађају се миого, те једно друго удари и често осакати. 'Свима је иознато, како деца веома често долазе на тужбу с плачем а често и разбијеном главом. Место љубави овде се развија мржња. На послстку, по варошима, има много породица, где и отац и мати иду на своје послове ван куће , а дете или децу немају код кога да оставе, него их оставе или у комшилуку или саме код куће, често и под кључем. Колико је тек бвде несрећних случајева! Нису сувнше ретки случајеви, да родитељи затеку обоје мртво или само згариште. Забавшпта дакле у иреоме реду имају да сачувају децу од ових уличних опасности и да их ' ирикуне у једно здраво и безоиасно место.