Просветни гласник

163

акат те је на старом истоку полни саобраћај био иримљен у религиозни култ иошто је божанско сматрано као моћ произвођења и разоравања живота, те и сва та јавност полног живота на истоку још није проституција, која је тек доцније постала нроФанисањем тог акта. И као што су од првобитног култа ватре остали остацп у светој ватри у храму и у хришћанској цркви у кадионици, тако су и брак и рађање остали и данас окружени релнгиозннм церемонијама. б.) Из Фамилија п племена и из Фамилијарних рслигија постале су народне религиозне заједнице, народне религије, и пошто је прва веза која је везивала племена у један народ била религиозна веза то је и први основ држава био религиозан; цело античко друштвено уређење почивало је на вери да тако богови хоће те је религија бпла прво начело из којега је, потицао цео друштвени поредак; све су установе биле религиозне, свете. Религи.ја је одређивала право сопствености а не законп; свако пмање било је под заштитом домаћих божанстава, која су га постојано чувала, богови су давали свакој породици њено право на земљу. Усиновљење код старих Грка и Римљана било је прво увођење у свој култ, у породичну веру на тек после добијање осталих земаљских ирава, а пошто је домаћа религија прелазила првенствено од мушког на мушко. у том се реду наслеђикала и сопственост, јер код Грка и Римљана владало је пачело да је насдеђе нераздељиво од култа те је и закон уклањао од наслеђа све оне којима религија није донуштала нродужавати култ — женскима и њиховој линији. Пошто је религија одређивала све то су духовници као иосредници између богова и народа, носиоци народне религије, била и ирва аристократија друштава, ирви владаоци и судије, први учитељи народни, они су први радили философпју и науку, станишта духовника биле су прве култивисане тачке земље. Духовник је првобитна целина од које се тек доцније одваја краљ, арпстократ, судија, учитељ, философ и научник. Тако ирвобитно, у цело античко доба држава и народ нису били одвојени од религије; државе н народи били су релнгиозне заједнице, религија је била национална и државна религија; религија н народ заједно ностају и нестају и пошто држава и народ нису били одвојени од религија те ни снетска власт од духовне, то ни код једног античког народа није било сукоба између религије и државе; иошто држава није била одвојена од религије те се није могла ни јавити супротност и непријатељство међу њима. Тек са хришћанством Бог није више Бог само једног народа него Бог

свпх људи; народи и државе одвајају се од религије и тако хришћанство одваја и дели оно што јеуцело античко доба било нераздвојено; сиољни правни и државни живот одваја се од религије, која све више постаје ствар унутрашњег уверења, ствар духа и тек од како се држава, нарочито у новије доба, одвојила од религије и ослободила од њене превласти, она је крчећи пут практичном напретку, нанретку животних односа људи, постала је и заштитник науке од религије те су европски народи од тада учинили велике наиретке у науци и култури; све поправке у физичким, животним односима, у политичбом и социјалном животу народа, овлађивање природним снагама и примена њих као и сва открића омогућена су с једне стране тим што су се држава и живот одвојили од религије те ова више није могла да држи науку у својој службн и да снречава слободно испитивање. Тако се снажењем и све већом зрелошћу дух човеков све више одваја и ослобођава од туторства религије. Осим тога одвајања народа и државе од религије, хришћанство је као нрви духовни принцип нових историских народа, донело и нрви принцип једнакости људи — једпакости пред Богом ; оно је омеђило односе између људи, — између оца и сина између супруга и уклонило многе аномалије и диспропорције које су постојале у античкпм друштвима. в.) Религија је и први морал; као што су цео живот човека одређивала богови тако су религиозни прописи били прве моралне заповести и правила, која су одређивалн све понашање човеково; етичка дужност првобитно није одвојена од религиозних спољни храдњи култа, морална савест од религнозне савести. Судбина и божја воља јесу први принципи радње човекове и требања; свако добро и свако зло долази од злих и добрих ћудљивих божанстава, које треба молити и захваљиватп им. Тек доцније одваја се морал од религије; место да судба човекова долази с поља, од богова, са све већом зрелошћу он је све више у себе самом носи, у свом карактеру; место религиозних прописа човекове радње одређују закони, основапи све више на унутрашњој природи човековој, и тим одвајањем етике од религије, етичко код човека све се више чисти од примеса нижих елемената, иарочито од страха и користи с којима је бидо номешано у служби религији. г.) У то нрвобитно митско доба кад је религија као духовни принцин свега владада свим, одређивала и живот и мишљење и осећање, те но томе кад се теорија још није одвојила од праксе и живота, као и морад није нн ираво било одвојено од религије; обичаји, освећени религпјом обу» 21*